Апстракт

Овај текст испитује улогу Српске православне цркве и повезаних националистичких покрета у изградњи и одржавању колективног нарцисоидног погледа на свет унутар српског националистичког дискурса. Ослањајући се на концепте из политичке психологије, социологије религије и историјске анализе, тврди да су верске институције систематски митологизовале српску патњу, екстернализовале кривицу и сакрализовале насиље кроз селективно памћење и историјски ревизионизам. Наратив о сталној жртви – укорењен у преувеличаном тумачењу османске владавине – функционисао је као морална дозвола за иредентизам, етничко насиље и порицање документованих ратних злочина. Текст тврди да је ова друштвено инжењерисана патологија институционалне, а не етничке природе и да остаје значајна препрека одговорности, помирењу и историјској истини на Балкану.

Вековима је српско друштво систематски условљавано да прихвата и интернализује доктрине које шири Српска православна црква. У савезу са четничким покретом — историјски добро документованом мрежом ултранационалистичких, клерикалистичких и експанзионистичких милитаната одговорних за злочине великих размера — ове институције су одиграле одлучујућу улогу у обликовању колективног погледа на свет утемељеног у незадовољству, митологизованој историји и ономе што модерна психологија идентификује као колективни нарцизам.

Дефиниција коришћених термина
Колективни нарцизам се односи на преувеличано веровање у моралну супериорност и историјску изузетност сопствене групе, комбиновано са хроничном жртвом, преосетљивошћу на критику и уверењем да је насиље оправдано када се представља као самоодбрана. За разлику од обичног патриотизма, одржава се кроз порицање, историјски ревизионизам и морално изузеће.

Црквене заједнице на Балкану су у почетку функционисале као механизми друштвене кохезије током периода стране доминације — феномен који није јединствен за тај регион. У Пољској је, на пример, Католичка црква служила као место националног опстанка током нацистичке и совјетске окупације. Међутим, у српском случају, ова одбрамбена функција се постепено трансформисала у трајну идеолошку структуру. Оно што је почело као отпор доминацији еволуирало је у нормализован, готово сакрализован поглед на свет о привилегованости, иредентизму и колективној жртви.

Анализа
Упорно позивање на „окупацију“ постало је не историјска референца, већ масовна заблуда и рационализација: самоодржљива нарација у којој је српски експанзионизам преформулисан као ослобођење, а агресија као морална дужност.

Супротно националистичкој митологији, османска влада ретко је циљала православне Србе систематским верским прогоном. Османски закон је експлицитно забрањивао верску дискриминацију, дозвољавао рад српских верских институција и дозвољавао српско образовање — привилегије које су биле ускраћене другим балканским становништвима, укључујући Албанце. Ипак, српско православно свештенство је неуморно инструментализовало језик „ослобођења“ како би оправдало и унутрашњу репресију и спољну агресију против суседних народа.

Међу четничким експанзионистима и клерикалним елитама које су настојале да славизују и насилно православе хетерогено становништво, мит о „оријенталном антагонисту“ – Турчину – био је оружје као уједињујућа слика непријатеља. Лојалност Цркви постала је синоним за лојалност нацији. Неслагање је представљено као издаја. Пацифизам је изједначен са издајом. Овај морални апсолутизам је сажет у српској пословици: „Ко не зна да се освети, никада неће бити примљен у рај.“

Митови у историји
У овом идеолошком оквиру, историја је престала да функционише као поље истраживања и уместо тога постала света нарација. Догађаји нису испитивани већ канонизовани; митови су заменили сећање; патња је преувеличавана, док су српски злочини систематски брисани.

Српски милитаристички и иредентистички покрети трансформисали су заједничко османско искуство Балкана у искључиво српску трауму. Идеја „ослобођеног Балкана“ постала је синоним за Велику Србију. Албанци, упркос вековима углавном мирне коегзистенције са Србима, све више су приказивани као опаснији од Турака. Сукоби нису били органски, већ намерно подстицани од стране демагошког свештенства и хегемонистичких политичара који су тежили територијалном проширењу.

Између 18. и 19. века, мит о „500 година српске патње“ – као да је патња јединствена за Србе – агресивно је негован. Ова нарација је директно олакшала насилне кампање широм Балкана, што је резултирало масовним злочинима над Албанцима, Бошњацима, Хрватима, Македонцима, католицима, муслиманима, па чак и другим православним Словенима.

У албанском фолклору постоји упозорење упућено српској јавности: „Не верујте својим црнобрадим свештеницима.“ Вековима је српско свештенство живело у материјалним привилегијама, захтевајући од својих паства беспоговорну лојалност, послушност и жртву.

Православна српска деца се од малих ногу социјализују у ритуализовани наратив жртве. У црквама се уче искључиво о наводним злочинима почињеним над Србима — од стране Турака, Албанаца, Бошњака, Хрвата, Немаца и других — док се српски злочини систематски изостављају. Ова асиметрија није случајна.

Колективни нарцизам
Као и у свакој нарцисоидној вези или друштву, нарцис никада не може бити починилац. Свако недела су екстернализована; кривица је пројектована; одговорност је порицана.

Жртва

Унутар овог идеолошког система, жртва не функционише само као колективно сећање већ као политички капитал. Увећање патње постаје стратешки ресурс: што је већа перципирана траума, то је већи морални имунитет. Сваки захтев за одговорношћу се преобликује као обновљени прогон, омогућавајући да се кривица заувек одлаже.

Овај механизам осигурава да моћ остане изолована од критике, док се насиље континуирано поново легитимише кроз језик историјске незадовољности.

Ова индоктринација се протеже изван верских институција у академске кругове. Такозвани српски научници рутински објављују идеолошки вођена дела која промовишу заблуду о супериорности и жртви. Личности попут Душана Т. Батаковића илуструју ову традицију педантно документујући српску патњу, док изостављају српске масакре — укључујући убиство приближно 150.000 Албанаца 1912–1913, преко 200.000 Албанаца до 1918. и 35.000 Албанаца 1878. године.

Морално одвајање

Унутар таквог оквира, насиље није само оправдано већ је морално инвертирано. Убијање постаје заштита, протеривање постаје ослобођење, а етничко чишћење се преобликује као историјска корекција. Починиоци себе не доживљавају као агресоре, већ као невољне чуваре угроженог моралног поретка.

У нарцисоидном националном наративу, одговорност се доживљава као напад, а обуздавање као издаја.

Упркос преко 140.000 албанских, бошњачких и хрватских цивила убијених у балканским ратовима 1991-1999, српски иредентистички дискурс остаје опсесивно фокусиран на српске жртве.

Између 1991. и 1999. године, српске државне снаге и паравојне јединице убиле су приближно 140.000 цивила у Босни, Хрватској и на Косову. Па ипак, српски политичари, новинари и самопроглашени „активисти“ упорно минимизирају или поричу неке од најтежих ратних злочина у Европи од Аушвица. Уместо тога, они појачавају српску патњу — упркос документованој стварности од 50.000 убијених Бошњака, 50.000 силованих босанских жена, десетина хиљада убијених Хрвата и 12.000–15.000 убијених Албанаца, укључујући хиљаде деце.

Порицање остаје дубоко укорењено. Почетком 2000-их, Српска православна црква је јавно изјавила да су албански муслимани били третирани с поштовањем током српске инвазије на Косово 1912. године – изјава која је дрско игнорисала масовна убиства приближно 50.000 Албанаца на Косову и преко 120.000 Албанаца широм региона насељених Албанцима.

Ово није урођена српска особина, већ друштвено инжењерисана патологија — коју негују, одржавају и експлоатишу институције које профитирају од сталног незадовољства, моралног изузећа и историјског искривљавања.

Српски случај није јединствен, али јесте примерен. Где год се религија спаја са национализмом, незадовољство са привилегијама, а историја са митом, појављују се сличне структуре. Оно што разликује српски пример није његово постојање, већ дубина до које је порицање нормализовано, институционализовано и морално освештано.

До данас, Српска православна црква и четнички покрет остају активни учесници у несветом савезу дефинисаном порицањем, сакрализованим насиљем и колективним нарцизмом — структури која наставља да омета помирење, истину и одговорност на Балкану.

Завршне речи

Оно што данас опстаје није историјска траума, већ пажљиво одржавана култура порицања, у којој се верски ауторитет, националистичка митологија и институционална моћ спајају како би ослободиле насиље и осветиле некажњивост. Српска православна црква и њене савезничке националистичке мреже не само да нису успеле да се суоче са злочинима почињеним у њихово име; оне су активно радиле на њиховом брисању, релативизацији и преобликовању починилаца у мученике. Тиме су трансформисале сећање у пропаганду, веру у инструмент доминације, а жртву у трајни морални штит. Све док ова структура остане нетакнута, помирење ће остати немогуће – не зато што је прошлост нерешена, већ зато што је намерно фалсификована.