Photo from Dukagjini.com

Апстракт

Овај чланак испитује албанску пословицу „Shkaut besë s’i zihet“ („Словену се не може веровати“) као производ историјског искуства, колективног памћења и усмене традиције. Кроз анализу кључних епизода од 1912. године до периода после Другог светског рата, укључујући ратне савезе, прекршена политичка уверења, цивилно насиље и присилне мобилизације, студија истражује како су перцепције издаје постале укорењене у албанској историјској свести. Уместо да третира пословицу као израз етничког есенцијализма, чланак је смешта у шире оквире трауме, асиметрије моћи и мнемоничког преношења у балканској историји.

Србин као „нечасни“ у албанском фолклору: Поверење није нарушено

Постоји албанска пословица „Shkaut besë s’i zihet“, која се може превести као „Словен (Србин) нема бесу и не може му се веровати“. Пословица је оштар и критичан израз који одражава дубоко укорењену перцепцију издаје у албанском историјском памћењу.

Традиционално се користила за описивање чинова издаје, насиља и кршења споразума, посебно у вези са српским војводама, локалним жандармеријским јединицама и државним званичницима за које се сматрало да су прекршили споразуме склопљене са албанским заједницама. Овај чланак испитује историјско порекло пословице, њену социокултурну функцију и њен трајни утицај на албанско-српски дискурс.

Након српске инвазије на Косово — које Албанци историјски називају Дарданијом — 1912. године, међу Албанцима се развила опсежна усмена традиција са циљем очувања сећања на насиље и репресију које повезују са српском владавином, период који је трајао отприлике један век. Бивши албански војници, песници, писци и сеоске старешине ( плећи ) преносили су слична упозорења кроз генерације, често сумирана у рефрену: „Србину се не може веровати.“ Ове изјаве постале су део ширег фолклора намењеног очувању колективног сећања и идентитета.

Иако таква терминологија може деловати погрдно или етнички шовинистички када се посматра кроз савремену перспективу, она је укорењена у локалном фолклору који тврди да има историјско утемељење и да се преносио међу генерацијама. Ово поставља важно историографско питање: у којој мери се догађаји који леже у основи пословице могу историјски проверити? Одговор на ово питање захтева детаљније испитивање документованих случајева деловања српске државе које су Албанци протумачили као издаје.

Историјски контекст

Издаја I: Расподела оружја пре Балканских ратова

У периоду који је претходио Првом балканском рату 1912. године, српски званичници су наводно делили оружје албанским групама, наводно да би им помогли у отпору османским снагама. Према савременим извештајима, Албанци су наведени да поверују да ће сарађивати са српским снагама против Османског царства. Међутим, дипломатски извештаји – а посебно они који се приписују енглеском конзулу тог времена – сугеришу да је ово наоружавање албанских група служило српским стратешким циљевима, а не истинском савезу.

Ови извештаји указују на то да се од албанских бораца очекивало да ослабе османску контролу, након чега би српске снаге неутралисале преостали албански отпор и учврстиле контролу над Косовом. Ову стратегију је наводно пратила пропагандна кампања у српским новинама која је преувеличавала или измишљала тврдње о „албанским злочинима над хришћанским Словенима“, наративи који су потом доспели до европских медија и привукли међународну пажњу и симпатије.

Након повлачења османских снага, српске војне јединице су ушле на Косово и окренуле се против албанских бораца и цивила. Четнички вођа Драгутин Димитријевић („Апис“) наводно је издао Ису Болетинија, истакнутог албанског вођу. Накнадне српске војне акције су наводно резултирале масовним убиствима албанских цивила; неки албански историографски извори процењују да су десетине хиљада људи убијене током овог периода, од којих је већина била неборци.

Издаја II: Прекршена обећања о имунитету од стране српског руководства

Други често наведени пример тиче се уверавања која је наводно дало српско политичко руководство пре Балканског рата. Никола Пашић, заједно са представницима краља Петра I, наводно је обећао албанским лидерима у Косовском вилајету да албански цивили неће бити повређени након османског повлачења. Ова уверавања су укључивала гаранције личне безбедности, заштите имовине и немешања.

Албански извештаји тврде да су ова обећања брзо прекршена када су српске снаге ушле у Приштину, где су се наводно догодила масовна убиства и спаљена бројна албанска села широм Косова. Ови догађаји су појачали албанску перцепцију системске издаје и допринели учвршћивању пословице у албанском колективном памћењу.

Издаја III: Српско убијање небрањених албанских цивила, жена, стараца и деце 1912. године

Још једна издаја, у поређењу са албанским снагама, били су српски масакри цивила, који су били и наређење српске владе и добровољно извршени од стране свих српских војника. Ови злочини су укључивали: прободање беба у колевкама, силовање девојчица, прободање бајонетима младих дечака до смрти, прободање ненаоружаних албанских мушкараца, прободање трудница и убијање фетуса, спаљивање старијих особа и цивила живих у њиховим домовима након што би их преварили да изађу, закључавање албанских цивила у џамије и дизање исте гранатом, пребијање Албанаца до смрти дрветом ради уштеде муниције, дозвољавање да албански рањеници у болницама умру од глади, спаљивање албанских жена и деце везаних за сено, бацање беба у ватру итд.

Ове злочине документовали су и српско особље, европски конзули, међународни репортери, па чак и комисије у Европи које су истраживале ове злочине.

У поређењу са Албанцима, који су ретко или никада нису убијали српске цивиле јер је албанска „беса“ (част) забрањивала такве ствари, бивши српски војници који су писали књиге о Балканским ратовима изјавили су да су Албанци увек пуштали српске ратне заробљенике, док су српске снаге стално убијале све албанске цивиле. Током такозване Прохаскине афере, српске снаге су провалиле у Прохаскину кућу и бајонетама избациле конзуловог секретара, а затим убиле и силовале албанске жене и децу који су се тамо крили.

Издаја IV: Српска војска киднапује албанске жене и уништава албанска села након што им је дата храна

Године 1915, током такозваног „српског повлачења“, пре пораза Срба од стране Аустријанаца и Бугара, локални албански цивили на Косову и у Македонији су давали храну српској војсци, као знак мира. Срби су јели храну, а затим палили села и киднаповали жене. Затим су гранатирали села.

Издаја V: Мобилизација и убијање албанских регрута 1945. године

Године 1945, након поновног успостављања југословенске власти на Косову од стране снага које су деловале под заставом југословенских партизана, албански извештаји описују још једну епизоду која се доживљава као дубока издаја. Млади албански мушкарци су наводно мобилисани и наређени да се придруже војним јединицама под изговором да гоне немачке снаге које су се повлаче и крећу ка северу. Учешће је представљено као привремена војна обавеза, а не као присилна регрутација.

Према сведочењима преживелих и каснијим историјским истраживањима, албанским регрутима је првобитно задужено оружје, али су потом разоружани током марша ка Тивару (Бару). Наводно су им ускраћени храна и вода и подвргнути су грубом поступању од стране српско-црногорских стражара. Извештаји указују да су, када су неки регрути покушали да се отпоре или побегну, били претучени, понижени и убијени. Сведочанства очевидаца описују случајеве у којима су Албанци који су бежали пуцани с леђа, док су други убијани у затвореним просторима, укључујући тунеле, наводно употребом ручних бомби.

Ова епизода – која се у албанској историографији обично назива Тиварски масакр – постала је симболична за албанску перцепцију послератне југословенске репресије и дволичности. Додатно је ојачала колективна сећања на издају повезану са српским и југословенским властима и допринела трајном неповерењу које се огледа у албанској усменој традицији и историјском наративу.

Додатне епизоде ​​које се често цитирају у албанском историјском памћењу

Поред претходно разматраних случајева, албанска историографија и усмена традиција често помињу додатне епизоде ​​тумачене као примери системске издаје од стране српских или југословенских власти. Једна таква епизода тиче се послератних одмазди 1944–1946, током којих су хиљаде Албанаца ухапшене, затворене или погубљене под оптужбама за сарадњу, често без прописног поступка. Ове акције су несразмерно погодиле косовске Албанце и доживљаване су као колективна казна, а не као индивидуална одговорност.

Још једна понављајућа нарација укључује укидање аутономије Косова 1989. године, када су гаранције о уставној једнакости унутар Југославије замењене централизованом српском контролом. Албански извештаји наглашавају да су ранија обећања о политичкој заступљености, културним правима и језичкој једнакости постепено поткопавана, појачавајући перцепцију намерне обмане.

Слично томе, током сукоба 1998–1999, Албанци су дипломатске ангажмане и споразуме о прекиду ватре углавном сматрали тактичким маневрима, а не истинским напорима ка миру, посебно у светлу накнадних војних ескалација против цивилног становништва. Ове епизоде ​​​​су заједно ојачале дугогодишњи интерпретативни оквир у којем је српска државна власт повезивана са прекршеним обећањима и присилном управом.

Аналитичка дискусија

Из историографске перспективе, пословица „Shkaut besë s’i zihet“ функционише мање као дословна етнографска тврдња, а више као културна скраћеница за акумулирано историјско искуство. Она одражава образац перципиране асиметрије у односима моћи, у којима су формална уверавања и политички споразуми више пута праћени присилом, насиљем или укидањем права. Да ли свака појединачна епизода издржава емпиријску проверу у истом степену је легитимна тема академске дебате; међутим, постојаност саме пословице сигнализира дубину њеног одјека у албанском колективном памћењу.

Важно је напоменути да овај дискурс не треба тумачити као есенцијалистички суд о целом народу, већ као културно укорењен одговор на историјску трауму. У том смислу, пословица служи као мнемоничко средство, чувајући лекције извучене из прошлих сусрета са државном моћи, уместо да изражава непроменљиво етничко непријатељство.

Закључак

Трајност пословице „Shkaut besë si’i zihet“ илуструје како се колективно памћење, усмена традиција и историјско искуство преплићу у обликовању међуетничких перцепција. Кроз вишеструке политичке епохе – распад Османског царства, балканске ратове, југословенску државност и постјугословенски сукоб – Албанци су тумачили поновљене епизоде ​​насиља, прекршена уверавања и политичке преокрете као доказ системске издаје. Иако појединачни догађаји захтевају континуирано научно испитивање и критичку процену, постојаност пословице наглашава њену улогу као моралног и историјског оквира кроз који су Албанци настојали да тумаче и преносе своју прошлост. Разумевање ове пословице је, дакле, неопходно не за подржавање њеног суда, већ за разумевање дубине неповерења које и даље обликује албанско-српске односе.