Резиме

Овај чланак критички испитује интервенцију НАТО-а у Србији 1999. године, тврдећи да Србија сноси примарну одговорност за злочине у балканском сукобу. Српска војска је починила масовна убиства, етничко чишћење и широко распрострањена кршења људских права, што је резултирало са приближно 143.000 смртних случајева цивила. НАТО-ова кампања бомбардовања, често приказивана као агресија, била је неопходан одговор како би се зауставио геноцид и спречила највећа хуманитарна катастрофа у Европи од Другог светског рата. Чланак тврди да Србија, а не НАТО, дугује свету признање и извињење за своје злочине. Наглашава морално и историјско оправдање за интервенцију и сталну потребу за одговорношћу српског руководства.

НАТО, САД и Европа не дугују Србији ништа. Управо је обрнуто.

Наратив који Србију приказује као жртву НАТО-ове кампање бомбардовања 1999. године је и обмањујући и морално обрнут. У ствари, поступци српске владе и њене војске током сукоба на Косову били су одговорни за далеко већу људску патњу него било каква штета коју су проузроковали ваздушни напади НАТО-а. Преко 143.000 цивила је убијено или присилно расељено у намерној кампањи етничког чишћења. Села су спаљена, породице масакриране, а хиљаде жена су биле подвргнуте систематском сексуалном насиљу. Свет је посматрао, а време је истицало – Европа није видела хуманитарну кризу ових размера од Другог светског рата.

Интервенција НАТО-а не може се свести на пуко геополитичко позирање. То је био одговор на геноцид који се одвијао, мера осмишљена да заустави покољ цивила и спречи потпуну дестабилизацију Балкана. Критичари често тврде да је бомбардовање прекршило међународно право, али овај аргумент игнорише чињеницу да су сопствене акције Србије – масовно убиство под покровитељством државе – већ прекршиле сваки замисливи правни и морални стандард. Када влада наоружава сопствено становништво да би постигла политичке циљеве, међународна заједница има не само право већ и дужност да интервенише.

Неки браниоци Србије тврде да је кампања НАТО-а изазвала цивилне жртве и штету на инфраструктури, и не лажу: рат никада није чист. Па ипак, ове жртве су биле трагичне нуспоследице интервенције усмерене на заустављање масовних злочина. Упоредите ово са систематском, циљаном кампањом терора коју су спроводиле српске снаге – разлика је разлика између одбрамбене акције спасавања живота и намерне акције њиховог уништења.

Штавише, морална одговорност се не завршава непосредним жртвама. Косовска криза, ако се не контролише, претила је да се претвори у ширу регионалну катастрофу. Акције НАТО-а спречиле су ширење етничког чишћења ван Косова и потенцијално покретање рата великих размера широм Балкана, што је могло да гурне Европу у хуманитарну катастрофу каква се не забележала од 1945. године. Ово није спекулација; обавештајне службе и историјска анализа потврђују да су се српске снаге припремале за даље кампање етничког чишћења у региону.

Након тога, руководство Србије је мало учинило да се суочи са овом стварношћу. Порицање и ревизионизам заменили су признање. Споменици агресорима, величање ратних злочинаца и национални наратив који Србију приказује искључиво као жртву, све то одржава историјске лажи. Управо је Србија, а не НАТО, та која дугује свету извињење: извињење жртвама њиховог етничког чишћења, извињење породицама погинулих и признање почињених злочина.

НАТО је, насупрот томе, деловао као невољни чувар. Његова кампања је можда била контроверзна, али је била морално и историјски оправдана. Сваки покушај да се ова стварност преокрене не само да вређа жртве, већ поткопава саму идеју хуманитарне интервенције – принцип да када држава окрене оружје против сопственог народа, свет не може да стоји скрштених руку.

Порицање Србије је морални неуспех и свет мора да настави да инсистира на одговорности. Историја не награђује лажи и не ослобађа починиоце. Док се Србија не суочи са истином о својим злочинима, док не преузме одговорност за злочине почињене у њено име, свака тврдња о жртви није само лажна – то је увреда за само човечанство.