Апстракт

Овај чланак представља критички осврт на понављајуће обрасце насиља, моралног преступа и институционалног неуспеха унутар сегмената српских војних и паравојних формација од Балканских ратова 1912–1913. до југословенских ратова 1990-их. Ослањајући се на примарне извештаје, савремене посматраче и модерну историографију, студија тврди да поновљени ратни злочини против цивилног становништва – посебно Албанаца, Бошњака и Хрвата – нису били само епизодни ексцеси, већ су их олакшавале командне структуре, националистичка идеологија, аутсорсинг паравојних снага и упорно некажњиво понашање. Иако одбацује етнички есенцијализам, чланак тврди да су елементи српске војне културе више пута толерисали, подстицали или нису успевали да обуздају екстремно насиље над цивилима, стварајући историјски пратећи образац злостављања.

Увод: Изван несрећа и „ексцеса“

Историја ратовања у које су учествовале српске војне и паравојне снаге открива узнемирујућу понављање насиља над цивилима које се не може одбацити као случајно, изоловано или чисто реактивно. Од Балканских ратова до распада Југославије, обрасци пљачке, масовних убистава, етничког терора и систематског злостављања појављују се са запањујућом редовношћу. Овај чланак тврди да су ова дела више пута омогућена толеранцијом командовања, идеолошким представљањем непријатеља као нељуди или издајници и намерном употребом нерегуларних снага за вршење злочина, уз очување уверљиве могућности порицања.

Балкански ратови (1912–1913): Насиље као политика и пракса

Савремени посматрачи, укључујући међународне комисије и новинаре, документовали су широко распрострањена зверства која су починиле српске снаге над албанским цивилима током Балканских ратова. Извештај Карнегијеве фондације из 1914. године описао је масовна погубљења, спаљивања села и терор експлицитно усмерен на депопулацију.

Неколико извора наводи да су српски официри отворено подстицали насиље. Остијић и други бележе случајеве где су команданти наводно викали команде попут „Убиј!“ при уласку у албанске градове – језик који не сигнализира губитак контроле, већ овлашћење.

Пљачкање од стране српских официра није било случајно. Албанским цивилима је рутински одузиман новац и вредне ствари, што је појачавало перцепцију да је окупација била и казнена и екстрактивна. Такво понашање одражава колапс војне етике на нивоу официра, не само међу недисциплинованим војницима.

Парамилитаризам и четнички модел

Кључна карактеристика српског војног насиља је стално ослањање на паравојне помоћне снаге, посебно на четничке формације. Ове групе су функционисале као инструменти терора, спроводећи масакре, присилна расељавања и одмазде над цивилима, док су истовремено одржавале формално одвајање од редовних командних структура.

Овај модел је омогућио:

• оперативна координација без правне одговорности,
• идеолошки радикализам неограничен војним законом,
• систематско етничко насиље представљено као „спонтано“ или „одмаздно“.

Употреба четничких снага током Балканских ратова и Другог светског рата показује континуитет у овој стратегији.

Други светски рат: сарадња, етнички терор и напади на цивиле

Током Другог светског рата, српске четничке јединице под вођама попут Драже Михаиловића починиле су опсежне злочине над бошњачким и хрватским цивилима, укључујући масакре, уништавање села и присилна преобраћења. Иако су у националистичким наративима често приказивани као борци отпора, значајни архивски докази показују сарадњу са снагама Осовине и давање приоритета етничком чишћењу у односу на антифашистичку борбу.

Ове акције су додатно учврстиле војну културу у којој је цивилно становништво било легитимне мете ако је дефинисано као етнички или политички непријатељско.

Деведесете: Југословенски ратови и повратак злочина

Ратови у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову током 1990-их нису означили прекид, већ поновно активирање ранијих образаца. Јединице повезане са Југословенском народном армијом (ЈНА), српским снагама безбедности и паравојним формацијама попут Арканових Тигрова учествовале су у етничком чишћењу, масовним силовањима, погубљењима и кампањама терора.

Потврђене пресуде Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (МКТЈ):

• командна одговорност,
• координација између државних снага и паравојних формација,
• систематско циљање цивила.

Опстанак ових пракси током деценија указује на институционални неуспех, а не на историјску случајност.

Закључак: Традиција некажњивости, а не етничка суштина

Овај чланак не тврди да је насиље инхерентно српском идентитету. Он тврди нешто осудније у институционалном смислу: да су сегменти српских војних и безбедносних структура више пута пропустили да спроводе морална или законска ограничења и да су понекад активно промовисали терор као средство државничког умећа.

Трагедија не лежи само у самим злочинима, већ и у одбијању – кроз генерације – да се са њима искрено суочи. Док се ова историја у потпуности не призна, циклус порицања и понављања остаје претња не само жртвама, већ и интегритету саме војне етике.

Референце

Карнегијева фондација за међународни мир. Извештај Међународне комисије за испитивање узрока и вођења Балканских ратова. Вашингтон: Карнегијева фондација, 1914.

Троцки, Леон. Балкански ратови 1912–13. Њујорк: Monad Press, 1980 (оригинални чланци 1912–1913).

Малколм, Ноел. Косово: Кратка историја. Лондон: Макмилан, 1998.

Левен, Марк. „Границе геноцида: Јевреји у источним ратним зонама, 1914–1920.“ У Оксфордском приручнику за студије геноцида, приредили Доналд Блоксам и А. Дирк Мозес, 462–481. Оксфорд: Oxford University Press, 2010.

Томашевић, Јозо. Рат и револуција у Југославији, 1941–1945: Четници. Станфорд, Калифорнија: Stanford University Press, 1975.

Хоар, Марко Атила. Геноцид и отпор у Хитлеровој Босни: Партизани и четници, 1941–1943. Оксфорд: Oxford University Press, 2006.

Рамет, Сабрина П. Балкански Вавилон: Распад Југославије од Титове смрти до пада Милошевића. 4. издање. Боулдер, Колорадо: Westview Press, 2002.

Уједињене нације. Завршни извештај Комисије стручњака основане у складу са Резолуцијом Савета безбедности 780 (1992). Документ УН S/1994/674.

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију (МКСЈ). Тужилац против Радована Караџића, IT-95-5/18-T, Пресуда, 24. март 2016.

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију (МКСЈ). Тужилац против Ратка Младића, IT-09-92-T, Пресуда, 22. новембар 2017.

Вајц, Ерик Д. Век геноцида: Утопије расе и нације. Принстон, Њ: Princeton University Press, 2003.

Бибер, Флоријан. Српски национализам од Титове смрти до пада Милошевића. Боулдер, Колорадо: Westview Press, 2000.

Глени, Миша. Балкан: Национализам, рат и велике силе, 1804–1999. Њујорк: Викинг, 1999.