Ови делови су издвојени из књиге Фадила Кајтазија „Досја, идеологија Срба и Ђеноћи“, из 2025. године. Кајтази, користећи српске архивске изворе, новине, документе и књиге, пише о старој српској војној традицији убијања албанских немоћних жена, деце и стараца. Такође пише о српској традицији инцеста (званог Снохачење) и сеницида (убиства сопствених родитеља). Један део такође помиње српске злочине над Црногорцима 1918-1920.

Српска традиција убијања жена, деце и стараца

„То је био морал који су албански баке и деке усадили својој деци, на мученичком Косову, о рату, узроцима рата и починиоцима варварских злочина. Кајтази се сећа: „Како год би ми деда добио прилику, рекао: ‘Срби нас мрзе до смрти, а да тога нису ни свесни.’ ништа лоше. Молим се Богу да се не догоди оно што се раније десило. Нама традиција не дозвољава да чинимо злочине над децом, женама и онима који се предају. Рат је рат, војник са војником, убиј или буди убијен, док су Срби „Имали традицију убијања деце, жена и старијих.“ (стр. 3, Кајтази, 2025).

Цитирано:

Лео Фројндлих пише:

Од 1912. до 1914. године, Срби су интензивирали дипломатске и пропагандне акције и шпијунажу, са циљем да оправдају војну окупацију и етничко чишћење албанских територија. Ситуацију на терену и атмосферу времена, када је ова књига написана, описао је Лео Фројндлих, савременик Ђорђевића и ових догађаја:

„Срби нису дошли у Албанију као ослободиоци, већ као истребљивачи албанског народа. Конференција амбасадора у Лондону предложила је цртање граница Албаније према етничкој и верској статистици, коју ће у земљи прикупити комисија. Срби су пожурили да им припреме статистику са митраљезима, пушкама и бајонетима. Починили су неописиве злочине… Десетине хиљада беспомоћних људи се масакрира, жене се силују, старци и деца се даве, стотине села се спаљује до темеља, свештеници се поклањају.“

Димитрије Туцовић пише:

„На два сата село је нестало са лица места, што је тешко описати. Пуцњава је обарала жене које су држале бебе на грудима; сукње мртвих мајки су плакале за својом малом децом, која су случајно избегла метке: тела прелепих горја, бујна попут јелки, извијала су се попут црва на пољу: жене су се порађале из страха, 500 душа је убијено за два сата.“

Клање је престало када су неки од официра снажно протестовали, признајући: да „дивљи“ Албанци разоружавају и ослобађају наше заробљене војнике, док наша „културна“ војска 20. века убија сопствену децу! Али, прекасно. Урађено је само оно што се могло учинити: лешеви су унети у куће, а куће су спаљене да би се сакрили трагови злочина.

Учешће српске православне цркве

„Према црквеном часопису „Вјесник Србске Цркве“ за октобар – новембар – децембар 1912. године, и Српска црква је била део овог масакра, јер хвали своје свештенике који су учествовали у овом масакру: „Један од наше браће и сестара Христових, свештеник Јован Јевтић, парох калањевачки, био је узнемирен ранама овог рата, у жестоком сукобу са Албанцима из Љуме… Господин Јован Јевтић, свештеник X пешадијског пука, рањен је у Љуми током заседе Албанаца“.

Српски злочини и ратни злочини над Црногорцима (1918-1920)

„Испреплетаност српског менталитета са идеологијом геноцида доказују систематске методе садистичког насиља које је српска држава примењивала над црногорским народом, овим народом, чију су српску књижевност, историја и фолклор, до сада, имали националну инспирацију. Срби и Црногорци су наводно један народ, једне вере и једног језика. Укључивање српске цркве у ову операцију даје јој нову димензију.“

Неке од визија садистичких метода насиља државе и цркве српске од стране Црногораца: „Генерал Јоко Аџић, 65 година, није хтео да положи заклетву краљу Србије, али је годину дана остао ‘неутралан’. Читав крај у коме је живео понашао се као он. Због тога су му у децембру 1919. године Срби опљачкали и спалили кућу у којој је живео у Пиви (округ Никшић).“

Поред тога, ухапсили су га, тукли га по табанима дрвеним штапом и пушком, затим су га натерали да хода бос од Пиве до затвора у Никшићу (неколико сати хода)… Марко К. Мартиновић, 75 година стар, судија, пензионисани из Никшића… Њега не само да су тукли, већ су му ишчупали бркове и браду, која је била прилично велика. (стр. 20). Капетану Мојаши Перовићу, у јануару 1919. године, српска влада, да би га понизила, ставила му је седло на леђа и са седлом на њему, српски агенти су га провозали кроз Никшић. (21)

У јуну 1919. године, након што су пљачкале и спалиле село Очињиће (Цетински округ), српске трупе су са собом одвеле 30 жена и деце из овог села, које су задржале. Патиле су неколико месеци у Цетињском затвору. (стр. 24). У јуну 1919. године, Срби су затворили 120 жена и деце из села Крињица и Бучидабић (Приморски округ) и држали их у затвору 5 месеци. (стр. 24).

Дана 18. децембра 1919. године, српске трупе су мучиле супругу Милана К. Мишића, из села Дуба (општина Бјелице, округ Цетиње) како би показале где њен муж крије њеног устаника. Када им није рекао, српски војници су ошамарили дете старо десет месеци. Током батинања, детету је почела да тече крв из носа и уста, после неколико дана, од чега је преминуло. (стр. 25).

У фебруару 1920. године, како би открили где су му синови, мучили су га Срби. супруга Милана Б. Мартиновића, из Просепа Долија (општина Цуце, округ Цетиње). Да би га натерали да покаже, стављали су му ноге у ужарен угаљ и истовремено му држали главу.

У децембру 1919. године, у општини Бјелица (Цетињски округ) спаљено је 83 куће. Власници кућа и њихови рођаци били су приморани да сами запале своје домове. То је била казна за оне становнике који су сматрани недовољно лојалним краљу Петру. У овој општини било је сељана који су били приморани да шест пута положе заклетву за српског краља. (стр. 30).

У децембру 1918. и јануару 1919. године, Срби су довели и затворили 450 Црногораца, све из Цетињског округа. Сваког дана су слати у групама у подрум Владине зграде, који је био напуњен водом до колена и тамо су држани шест сати. За најмању ситницу су тукли мокрим конопцима.

Велики број ових несрећних људи платио је својим животима ову понижавајућу игру српске владе (стр. 31). У јануару 1920. године, сељак Марко Јаковљевић из Жупе (округ) убијен је бајонетом. Никшић) је само јавно изјавио да није фер пљачкати и палити куће. (стр. 31). 6. августа 1919. године, рањени устаници предали су се српској влади: Антоније Бојовић, студент права на Универзитету у Београду, Милета Андријевић, адвокат, Тмаш Марковић, гимназијалац, наредник Блажо Бојанић и четници Масанић и Симеуновић.

Ови несрећни младићи су убијени на најсуровији начин. Да би их присилили да дају информације за устанике, српска влада их је претходно мучила најсуровијим мукама: секли су им нос, уши и језик, а на крају су им извадили и очи. (стр. 32). Петр Ракојевић, из Доње Мораче, је претучен и мучен на бруталан начин.

На крају, два српска војника су му пробола уши и језик усијаним ексерима. (стр. 34) … током 24 сата, четири пута су вешани за руке, металним шипкама. Ударали су их по рукама и ногама, а затим су их живе одирали. (стр. 38) … пошто није ништа рекао, проболи су му језик усијаним ексером. (стр. 38) … ове жене су им везале доњи део хаљина, као и претходно по средини. Код ногу су имале две мачке. Након тога, након што су закључале мачке, почеле су да их ударају и у покушају да се ослободе, глодале су их канџама и зубима и гризле тела ових несрећних људи.” (стр. 38)”.

У области Батајнице код Београда ексхумирано је 700 албанских тела, од којих је 75 било деце.

„Батајничко насеље ’13. мај’ удаљено је 20 километара од центра Београда. Током 1999. године, на полигон Специјалне антитерористичке јединице, који се налази у овом насељу, допремљено је и сахрањено стотине тела косовских Албанаца. До данас је ексхумирано више од 700 тела, „међу којима је 75 деце“.

Српска традиција инцеста и убиства сопствених родитеља (сеницид)

„Пример развратне породице код Срба је инцест, у оквиру којег је обичај „Снохачења“, који се помиње и у роману „Нечиста крв“ аутора Борисава Станковића, објављеном 1910. године. Овај обичај, легалан и легитиман обичајног права, подразумева полни однос између таста (Марка) и синовљеве снаје (Софке), који датира још из времена старих Словена и преносио се са генерације на генерацију, али за који је доказано да је био присутан до 1945. године. Чин се практиковао углавном због полне незрелости или одсуства сина (Томча) у кући.“

Сеницид (назван „Лапот“, убијање сопствених родитеља)

„Такође, у овом контексту, ритуал назван „Лапот“, који је обичај сеницида у Србији, убиства родитеља или старијих чланова породице, када њихова брига постане терет за породицу.“

Био је „распрострањен у источним српским покрајинама Хомле, Зајечара, Неготина, овај ритуал је постојао и спровођен у великим размерама до краја 19. века, чак и почетком 20. века. Убиство је било јавно, у очима човечанства.

Телали је ишао од куће до куће вичући: у том селу је Лапо, у тој кући, дођи по душу! Чланови породице би убили старца или старкињу пред окупљенима, обично штапом, камењем или секиром… Убиство су углавном вршила деца жртве.

У Крепољу и неколико других крајева источне Србије, породице су припремале качамак, стављали би га на главу старца или старице и ударали га или је док не умре. Тако су се понашали да би изгледало као да је убица каша, а не они.“ Након што би убиство било извршено, породица би организовала гозбу и пиће уз музику, песме и традиционалне српске игре, које би предводио домаћин.

Колики су утицај идеје и поруке које преноси имале на Србе, говоре Ђорђевић и његови истомишљеници, чак и после осамдесет година, из „Истраживање Института за психологију Универзитета у Београду, спроведено са 1993. године, известилац је утврдио да постоји велико непријатељство према Хрватима (89%) у поређењу са Албанцима и Муслиманима (85%).

Анкета, коју је објавио РТС, показатељ је патолошке мржње према Албанцима, створене на стереотипима о Ђорђевићу и његовим истомишљеницима. Време када је ова анкета рађена односи се на ситуацију када је Србија покорила Албанце, угушила аутономију, успоставила систем апартхејда на Косову и купала Хрвате и Бошњаке у крви.

Примарни извор

Фадил Кајтази „Досја, Идеологјиа Сербе е Гјеноцидит“, 2025.

Секундарни извори (цитирани у књизи)

https://www.slobodnaevropa.org/a/u-batajnici-grobnica-bez-obelezja-zlocini-bez-kazne/27642707.html . Ажурирано 17. марта 2022.

Лео Фројндлих, „Албанска Голгота, Оптужнице против уништитеља албанског народа“, т. 4, 5. 513 Владан Ђорђевић, Албанци и велике силе“, стр. 170, 186. 514, 40.

Димитрије, Туцовићи, „Изабрана дела – II“, стр. 154. 522 Владан Ђорђевић, Албанци и велике силе“, стр. 78 и 43.

Борисав Станковић, „Нечистоћа крви“, „Мустафа Бакија“, 1953, Приштина, стр. 199, 200.

Бранимир Анзуловић, „Божанска Србија, од мита до геноцида“, КОХА, Приштина, 2017, стр. 74, 75.

Љубица Штефан, „Србија и Албанци“, књига прва, стр. 60, 64.