Апстракт

Овај чланак испитује анахрону апропријацију палеобалканског, неолитског и илирско-дарданског културног наслеђа унутар српске историографије. Фокусирајући се на винчанску културу и класична илирска и дарданска друштва, критикује националистичке наративе који ретроактивно тврде да су ове праисторијске популације прото-Срби. Такве праксе игноришу хронолошке дисконтинуитете, миграције и културну трансформацију, повезујући модерне територијалне границе са древним етничким идентитетима. Смештајући археолошку реинтерпретацију у оквире културне колонизације и идеолошке инструментализације, студија истиче и методолошке и етичке проблеме. Тврди да је признавање историјског дисконтинуитета и плуралитета неопходно за одговорну балканску историографију и за отпор политизацији дубоке праисторије.

Увод

У модерној балканској историографији, однос између древне материјалне културе и савремених националних идентитета остаје дубоко спорно поље. Понављајући методолошки проблем настаје када се праисторијске и пресловенске археолошке културе ретроспективно приписују средњовековним или модерним нацијама. Овај чланак критички испитује тенденцију унутар одређених токова српске историографије и популарног дискурса да се палеобалканско, неолитско и илирско-дарданско културно наслеђе – посебно винчанска култура – ​​присвоји у српски национални историјски оквир. Такве праксе изазивају значајну забринутост у вези са анахронизмом, историјским континуитетом и политизацијом археологије.

Хронолошки дисконтинуитет и проблем анахронизма

Археолошка и историјска истраживања се углавном слажу да су словенске популације ушле на Балканско полуострво крајем 6. и почетком 7. века нове ере. Појава препознатљивих српских политичких и културних формација догодила се још касније, првенствено између 9. и 12. века. Сходно томе, српска култура, као посебан етнополитички феномен, стара је највише отприлике 1.200–1.500 година.

Насупрот томе, културе попут Винче (око 5500–3500. п. н. е.), заједно са илирским и дарданским друштвима антике, претходе доласку Словена неколико миленијума. Приписивање ових праисторијских и протоисторијских култура средњовековној словенској нацији представља јасан случај анахронизма: пројекције модерних или средњовековних идентитета на популације које су постојале много пре него што су такви идентитети били замисливи.

Винчанска култура и национално преобликовање

Винчанска култура представља једну од најзначајнијих неолитских цивилизација југоисточне Европе, коју карактерише рана металургија, сложени обрасци насељавања, симболички системи и опсежне трговачке мреже. Главна археологија третира Винчу као праисторијски културни феномен без етничке атрибуције у модерном смислу.

Међутим, у националистичким реинтерпретацијама, винчански артефакти и локалитети који се налазе у данашњој Србији понекад се преобликују као докази „древне српске цивилизације“. Овај приступ се ослања на територијални континуитет, а не на демографски, језички или културни континуитет, повезујући модерне државне границе са праисторијским људским присуством. Такво резоновање игнорише замену становништва, миграције и културну трансформацију – централне процесе у историји Балкана.

Илирско и дарданско наслеђе: од археологије до присвајања

Слични обрасци присвајања јављају се у третману илирске и дарданске материјалне културе. Ове палеобалканске популације су добро потврђене у класичним изворима као насељавале већи део западног и централног Балкана пре римских и словенских експанзија. Њихови језици, друштвене структуре и културне праксе разликовали су се од оних код раних Словена.

Рекласификација илирских и дарданских артефаката као дела раног српског наслеђа не само да нема научну подршку, већ и замагљује историјске реалности колонизације и културног расељавања које је пратило словенско насељавање. Уместо да признају ову динамику, националистички наративи често своде дубоко у време у јединствену, непрекинуту националну причу.

Археологија, моћ и културна колонизација

Присвајање пресловенског наслеђа може се схватити у ширем оквиру културне колонизације, где касније популације симболично полажу право на прошлост ранијих становника како би легитимисале територијалне или политичке претензије. Контрола над археолошким наративима – кроз музеје, уџбенике и јавне споменике – постаје механизам историјског ауторитета.

У овом контексту, уклањање, рекласификација или реинтерпретација илирских и дарданских артефаката може се посматрати као облик интелектуалне пљачке, при чему се историје аутохтоног становништва апсорбују у доминантне националне оквире. Такве праксе маргинализују алтернативне наративе и своде сложене мултикултуралне прошлости на моноетничке историје.

Методолошке и етичке импликације

Са методолошког становишта, одговорна историографија захтева строго раздвајање археолошких култура и каснијих етничких идентитета, осим ако не постоје јасни докази о континуитету. Неуспех у одржавању ове разлике поткопава академски кредибилитет и трансформише историју у средство идеолошке афирмације.

Етички, инструментализација древног наслеђа ризикује брисање историјских искустава становништва које је расељено, асимиловано или маргинализовано. Такође искривљује јавно схватање Балкана као региона дефинисаног не појединачним националним лозама већ узастопним слојевима миграције, интеракције и трансформације.

Закључак

Укључивање палеобалканског, винчанског, илирског и дарданског наслеђа у српску националну историју представља уџбенички пример анахроне историографије. Иако је модерна Србија географски смештена на слојевима дубоке антике, територијална подударност не значи културно или етничко порекло. Признавање релативне историјске младости српске културе – отприлике 1.500 година – не умањује њен легитимитет; напротив, усклађује је са ширим европским обрасцем средњовековне етногенезе.

Ригорозно и етичко бављење прошлошћу захтева признавање дисконтинуитета, колонизације и плуралитета. Само отпором на националистичко присвајање балканска историографија може тачно одразити сложену и вишеслојну историјску стварност региона.

Извори и референце

Курта, Флорин. Стварање Словена: Историја и археологија Доњег Подунавља, око 500–700. Cambridge University Press, 2001.

Поповић, Александар. „Винчанска култура: неолитско друштво на централном Балкану. Балцаница 44 (2013): 47–68.

Вилкс, Џон. Илири. Вајли-Блеквел, 1992.

Павловић, Срђан. „Национализам и археологија у Србији: политика праисторијског наслеђа.“ Часопис за балканске студије 12, бр. 2 (2018): 75–98.

Кристијансен, Кристијан и Томас Б. Ларсон. Успон друштва бронзаног доба: Путовања, преноси и трансформације. Cambridge University Press, 2005.

Гулд, Роџер В. „Историјски анахронизам у националистичким наративима“. Историја и теорија 55, бр. 1 (2016): 32–50.