Резиме

Анализирана објава на друштвеним мрежама представља експлицитну етничку претњу усмерену Албанцима на Косову, уоквирену кроз националистичку и милитаризовану реторику. Позивајући целу етничку групу да се „исели“ и изјављујући „ускоро долазимо“, порука прелази из политичког изражавања у застрашивање укорењено у расистичкој и шовинистичкој идеологији. Порекло објаве – Фејсбук страница стилизована као „Амбасадор Србије у…“, вероватно „Амбасадор Србије у свету“ – намерно имитира дипломатски ауторитет, а недостаје јој верификација. Употреба ратних слика и аватара који приказује човека који позира испред српске националне заставе додатно појачава илузију легитимитета државе. Заједно, ови елементи нормализују етничко застрашивање, естетизују насиље и доприносе опасној клими страха и радикализације.

О пореклу и платформи претње

Порекло објаве додатно појачава њену озбиљност. Порука се појављује на јавној платформи друштвених медија под налогом стилизованим као „Амбасадор Србије у свету“, намерно позивајући се на језик и симболику званичног државног представљања. Чак и ако налог није формално верификован или институционално санкционисан, избор имена, слика и тона је стратешки. Тргује ауторитетом дипломатије док шири садржај који је отворено претећи, чиме се замагљује граница између екстремистичке пропаганде и државног дискурса.

„Слика профила повезана са објавом подудара се са профилом аутора странице на којој је објављена. Њена повезаност са страницом додатно појачава овај утисак. Аватар приказује човека који позира испред српске националне заставе у формалном, ауторитативном окружењу – визуелни избор који се обично користи да сугерише државну припадност или дипломатски легитимитет, без обзира на то да ли такав ауторитет заиста постоји.“

Друштвене мреже све више постају простор где националистички актери имитирају званичне гласове како би проширили радикалне поруке у мејнстрим. Када се претње етничким расељавањем износе кроз налоге који сугеришу дипломатску или владину припадност, оне добијају перципирану легитимност и шири домет. Сама платформа – дизајнирана за брзо дељење и емоционално ангажовање – додатно убрзава ширење наратива вођених страхом, посебно када је упарена са милитаризованим визуелним елементима и националистичким слоганима.

Ова двосмисленост порекла није случајна; она је део методе. Она омогућава поруци да застраши циљане заједнице, док истовремено нуди уверљиво порицање институцијама које имају користи од тог осећања, али избегавају одговорност за његово изражавање. У том смислу, објава није изолована провокација, већ део ширег екосистема дигиталног шовинизма, где незваничне странице делују као заступници идеја које се не могу отворено артикулисати кроз формалне канале.

Претње

Објава на друштвеним мрежама која се приписује налогу који се представља као повезан са српском дипломатијом није само провокативна реторика; то је директна претња уоквирена језиком етничког чишћења и националистичког шовинизма. Упућена експлицитно „Албанцима“, порука позива целу етничку групу да се „исели“ са Косова, након чега следи декларација „Ускоро долазимо“, појачана милитаризованим сликама и националистичким слоганима. Ово није политички говор – то је застрашивање.

У својој суштини, објава се ослања на колективну кривицу и етничко циљање , обележја расистичке идеологије. Албанцима се не обраћа као грађанима, појединцима или политичким актерима, већ као хомогеној етничкој маси чије се присуство приказује као нелегитимно. Такво уоквиривање одражава логику која се историјски користила за оправдање присилног расељавања и масовног насиља на Балкану и другде: прво дехуманизовати, затим претити, а затим нормализовати претњу као патриотску нужност.

Слоган „Косово је Србија“, који се понавља уз слике наоружаних војника и хеликоптера, претвара територијални захтев у позив на принуду . Територијални спорови, колико год били спорни, не дају морално или законско право да се прети цивилном становништву. Када актери повезани са државом или суседним државама користе ратну симболику и етничке ултиматуме, прелази се граница између националистичког изражавања и подстицања на насиље.

Подједнако забрињавајућа је естетизација рата у постпродукцији. Слике романтизују војно напредовање и освајање, приказујући насиље као неизбежно и праведно. Овај визуелни језик није случајан; то је пропаганда. Он условљава публику да агресију посматра као одбрану, расељавање као рестаурацију, а застрашивање као историјску корекцију.

Таква реторика је посебно опасна на Западном Балкану, региону где жива сећања укључују етничко чишћење, масовне гробнице и избегличке колоне. Издавање изјава које имплицирају да једна етничка група треба да оде „док још има времена“ јесте одјек неких од најмрачнијих тренутака европске историје касног 20. века. Ово није апстрактна симболика – то је претња обликована преседаном.

Ако је објава заиста повезана са особом или институцијом која тврди да има дипломатски ауторитет, импликације су озбиљне. Дипломатија се заснива на уздржаности, законитости и заштити цивила, а не на етничким претњама и милитаризованим порукама. Чак и ако је незванична, циркулација таквог садржаја доприноси клими страха и радикализације, поткопавајући регионалну стабилност и сваку стварну перспективу помирења.

Расизам и шовинизам

Коначно, тишина као одговор на такву реторику је сама по себи облик нормализације. Претње уоквирене као национализам морају бити именоване по ономе што јесу: расистичке, шовинистичке и неспојиве са међународним нормама. Поука из историје је јасна – етничко застрашивање не остаје дуго реторичко када се не оспори.

Профил странице одговорне за објаву