Слика са Википедије.

Апстракт

Овај чланак критички испитује идеолошку глорификацију Гаврила Принципа међу српским шовинистичким наративима и смешта је у шири историјски образац иредентистичког национализма на Балкану. Тврди да прослава Сарајевског атентата из 1914. године одражава опасну политичку митологију која минимизира убијање цивила и катастрофалне глобалне последице које су уследиле. Студија упоређује ову симболичку политику са мобилизацијом српских националиста током југословенских ратова 1990-их. Ослањајући се на историјске и политичко-научне изворе, чланак тврди да су шовинистички наративи више пута представљали насиље као одбрамбено или ослободилачко, док су истовремено производили разорне хуманитарне последице.

Увод

Атентат на надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију у Сарајеву 28. јуна 1914. године био је политичко убиство које је извршио јужнословенски националиста Гаврило Принцип, кога су обучавале и помагале мреже повезане са српским тајним друштвима.

Догађај је покренуо ланчану реакцију која је кулминирала Првим светским ратом — једним од најсмртоноснијих сукоба у људској историји.

Па ипак, више од једног века касније, сегменти српског националистичког и шовинистичког дискурса и даље славе Принципа као хероја. Овај феномен покреће дубока морална и историјска питања. Како величање атентатора коегзистира са сећањем на десетине милиона који су погинули у рату који је уследио? И зашто овај наратив подсећа на каснију српску националистичку реторику која је допринела југословенским ратовима 1990-их?

Овај чланак тврди да прослава Принципа одражава понављајући идеолошки образац: шовинистичку политичку културу која романтизује насиље као средство националног ослобођења, чак и када такво насиље убија цивиле и покреће катастрофалне ратове.

Сарајевски атентат: Тероризам и смрт цивила

Гаврило Принцип није био случајни револвераш. Био је део националистичке мреже повезане са Црном руком, српским тајним друштвом које је имало за циљ да уништи аустроугарску власт и уједини Јужне Словене у једну државу.
На дан атентата, други завереник је прво бацио бомбу која је ранила друге; касније је Принцип пуцао и убио и надвојводу и његову супругу.

Жртве нису били војници на бојном пољу. Били су то цивили у колони аутомобила, убијени током политичке посете. Њихова смрт је била непосредни окидач за објаву рата Аустро-Угарске Србији, што је покренуло низ савеза који су ескалирали у Први светски рат.

Рат који је уследио однео је отприлике 20 милиона живота, и војних и цивилних. У моралном смислу, свака политичка идеологија која слави атентатора, а игнорише масовну смрт која је уследила, упушта се у историјску неодговорност највишег реда.

Шовинистички мит о Принципу

У неким српским националистичким наративима, Принцип је приказан као ослободилац или патриота. Овакво представљање се обично заснива на три идеолошка потеза:

1. Морална инверзија : Жртве су приказане као легитимне мете јер су представљале империјалну моћ.
2. Историјски фатализам : Први светски рат је приказан као неизбежан, чиме се минимизира улога атентатора.
3. Херојско мучеништво : Принцип се од терористе претвара у симбол националног ослобођења.

Такви наративи нису само историјска тумачења. Они функционишу као политички митови, учећи да се насиље над цивилима може оправдати ако служи националистичким циљевима.

Ова логика је етички корозивна. Она брише жртве и преобликује убиство као херојство. Тиме негује политичку културу у којој насиље постаје легитимни инструмент националне судбине.

Ланчана реакција: Од Сарајева до глобалне катастрофе

Историјски је тачно да је Први светски рат имао вишеструке структурне узроке – савезе, милитаризам, империјална ривалства и национализам широм Европе. Међутим, Сарајевски атентат био је непосредни катализатор који је омогућио да те тензије еруптирају у рат.

Без атентата, криза из јула 1914. вероватно се не би одвијала на исти начин или у истом тренутку. Чин националистичког насиља тако је постао искра која је запалила геополитичко буре барута.

Величавање те искре је слављење почетка глобалне катастрофе.

Понављајући образац: Српски национализам и југословенски ратови

Логика насилног национализма није нестала након 1918.
Деведесетих година, како се Југославија распадала, српски националистички и иредентистички покрети поново су мобилисали историјске незадовољства и страхове како би оправдали оружани сукоб.

Научне анализе тврде да су југословенски ратови били подстакнути српским националистичким наративима који су приказивали друге етничке групе као егзистенцијалне претње, тиме оправдавајући агресију.
Ови наративи су конструисали колективни идентитет утемељен у перципираној историјској жртви и користили га да легитимишу насиље над Хрватима, Бошњацима и другима.

Ратови 1990-их резултирали су са више од 140.000 смртних случајева, масовним силовањем, етничким чишћењем и милионима избеглица.
Научници примећују да је српска националистичка пропаганда играла централну улогу у ескалацији тензија и оправдавању насиља.

Идеолошки континуитети: од 1914. до 1990-их

Упркос различитим историјским контекстима, јављају се упечатљиве паралеле између величања Принципа и реторике српског иредентизма крајем двадесетог века.

1. Митологизована жртва

Оба наратива се ослањају на идеју да је српска нација стално угрожена или угњетавана, што захтева ванредне мере за опстанак.

2. Морално оправдање насиља

У оба случаја, насиље се представља као одбрамбено или ослободилачко, чак и када је усмерено на цивиле.

3. Историјски романтизам

Прошлост се селективно тумачи како би се произвеле херојске наративе о борби, често игноришући људску цену националистичког насиља.

Етички проблем хероизирања убица

Величање Принципа открива дубљи етички неуспех.
Када друштво слави политичко убиство, оно нормализује идеју да се насиље над цивилима може оправдати националним циљевима.

Овај начин размишљања:

• Подстиче екстремистичку политику.
• Дехуманизује перципиране непријатеље.
• Подрива демократске норме.
• Понавља циклусе насиља.

Поука из 1914. није да је Принцип био херој, већ да један чин националистичког тероризма може изазвати катастрофалне последице далеко изван намере атентатора.

Закључак

Прослава Гаврила Принципа међу српским шовинистичким наративима представља више од спора о историјском тумачењу. Она одражава постојани идеолошки образац у којем националистичко стварање митова трансформише акте насиља у симболе ослобођења.

Од Сарајева 1914. године до Балкана 1990-их, шовинистички национализам је више пута представљао насиље као неопходно и праведно – док је истовремено производио огромну људску патњу.

Одговорно историјско памћење мора одбацити култ атентатора.
Права лекција Сарајева није национални херојство, већ застрашујућа лакоћа којом шовинистичко насиље може да изазове светско-историјске катастрофе.

Референце

О Сарајевском атентату и Првом светском рату

1. Кларк, Кристофер. Месечари: Како је Европа отишла у рат 1914. Лондон: Ален Лејн, 2012.
2. Макмилан, Маргарет. Рат који је окончао мир: Пут у 1914. Њујорк: Рандом Хаус, 2013.
3. Фромкин, Дејвид. Последње лето Европе: Ко је започео Велики рат 1914. године? Њујорк: Knopf, 2004.
4. Дедијер, Владимир. Пут за Сарајево. Њујорк: Сајмон и Шустер, 1966.
5. Енциклопедија Британика. Гаврило Принцип.

О српском национализму и југословенским ратовима

6. Глени, Миша. Балкан: Национализам, рат и велике силе, 1804–2012. Њујорк: Пенгвин, 2012.
7. Џуда, Тим. Срби: историја, мит и разарање Југославије. Њу Хејвен: Јејл Универзитет Прес, 2009.
8. Силбер, Лаура и Алан Литл. Југославија: Смрт једне нације. Лондон: Пенгвин, 1996.
9. Рамет, Сабрина П. Балкански Вавилон: Распад Југославије од Титове смрти до пада Милошевића. Боулдер: Westview Press, 2002.
10. Гањон, ВП Мит о етничком рату: Србија и Хрватска 1990-их. Итака: Cornell University Press, 2004.