Слика са сајта BotaSot

Овај чланак разматра анахронизам и мит модерне конструкције средњовековног значења у обележавању Косовске битке на Газиместану.

Апстракт

Овај чланак испитује српско годишње „обележавање“ Косовске битке 1389. године као парадигматични случај ретроспективног ултанационализма структурираног израженим анахронизмом и митском историзацијом. Тврди да модерне ритуалне праксе пројектују савремене колективне идентитете на премодерни догађај, трансформишући историјски условљени војни пораз у безвременски наратив жртве и континуитета. Анализирајући симболички српски језик, ритуално понављање и тврдње о историјском континуитету повезаним са окупљањима на Газиместану, студија показује како српско митологизовано сећање производи илузију непрекинуте традиције, док истовремено прикрива историјске дисконтинуитете. Чланак смешта овај процес унутар ширих теорија измишљене традиције и политичких фантазија, и митова, наглашавајући напетост између историјске науке и симболичких националних наратива.

Увод

Модерне комеморативне културе често улажу значења премодерних догађаја која одражавају савремена политичка и културна питања. Годишња обележавања повезана са Косовском битком пружају упечатљив пример како је средњовековни сукоб реинтерпретиран кроз модерни национални оквир.

Ово упркос чињеници да у 14. веку није постојао „српски“ идентитет. Српски национални идентитет се појавио у 19. веку уз помоћ Русије.

Уместо да функционише као једноставан чин сећања, ритуализација овог догађаја представља структурирану нарацију која спаја историју са митом, стварајући симболичку прошлост усклађену са савременим идентитетом.

Овај чланак износи критички аргумент: комеморативна традиција почива на тешком анахронизму и на конструкцији митологизованог историјског континуитета. Није било „српског“ губитка 1389. године.

Ретроспективна национализација средњовековне прошлости

Централна карактеристика модерног комеморативног дискурса је пројекција савременог националног идентитета на историјски контекст у којем такав идентитет није постојао у свом модерном облику. Политичка организација на Балкану у четрнаестом веку била је структурирана кроз династичке, феудалне и верске припадности, а не кроз модерну националну свест. Трансформација битке из 1389. године у темељни национални догађај стога илуструје ретроспективну српску ултранационализацију: процес у коме се каснији идентитети ишчитавају уназад у раније историјске оквире.

Ова временска пројекција генерише интерпретативни оквир у којем се средњовековни актери третирају као учесници у протонационалној драми.

Таква читања руше историјску дистанцу, замењујући сложеност симболичким континуитетом. Резултат није историјска реконструкција већ наративно усклађивање са садашњим потребама идентитета.

Овакав мит постао је основа за рационализације и српски агресивни експанзионизам у 19. и 20. веку. Идеја о 800-годишњем „губитку“ подстакла је српску јавност, војску и паравојне јединице не само да се насилно шире на бившим османским и албанским територијама, већ и да чине ужасне злочине и ратне злочине. Мит о „800“ година патње постао је крајњи изговор за насиље.

Митологизација и конструисање симболичког континуитета

Комеморативни наратив често трансформише пораз у морални тријумф кроз теме жртвовања, мучеништва и промислене судбине. Ова интерпретативна промена илуструје митску историзацију, где се историјски догађаји селективно бирају према симболичкој, а не емпиријској логици и истини. Мит овде не подразумева само лаж; већ означава начин стварања значења који даје приоритет моралном значају над историјском контингентношћу.

Тврдња о дугорочном континуитету – често изражена језиком безвременског сећања – додатно појачава митску структуру. Историјски докази не подржавају постојање непрекинуте народне комеморативне традиције која обухвата векове. Уместо тога, институционализација масовног ритуала у великој мери одговара појави модерне политичке културе и организованог националног симболизма. Појава непрекинуте традиције се стога најбоље разуме као ретроспективна конструкција.

Ритуал, понављање и стварање историјске илузије

Ритуално понављање игра централну улогу у стабилизацији митологизованих наратива. Кроз годишње церемоније, говоре и симболичке гестове, комеморативна пракса производи оно што се може назвати историјском компресијом: спајање прошлости и садашњости у један симболички тренутак. Ритуал не само да подсећа на историју; он остварује континуитет.

Познато је да су Срби обављали „ходочашћа“ на Газиместану где се слави овај наводни „губитак“ – као да је српски национални идентитет постојао пре 800 година.

Такве представе стварају снажан искуствени ефекат. Учесници се сусрећу са прошлошћу не као са удаљеном историјском епизодом, већ као са трајним моралним присуством. Ова искуствена непосредност доприноси перцепцији безвремености, чак и када историјска наука наглашава дисконтинуитет и трансформацију.

Политика временског преобликовања

Реинтерпретација средњовековних догађаја кроз модерне категорије није неутралан културни процес. Трансформишући историјски пораз у трансисторијски морални наратив, комеморативни дискурс успоставља оквир за тумачење идентитета, територије и легитимитета. Ауторитет прошлости се мобилише кроз симболички континуитет, а не кроз историјску демонстрацију.

Идеја о древном „српском губитку“ постала је крајњи разлог за почињење геноцида у суседним земљама које је Србија напала. У Косовском вилајету сматрало се сасвим нормалним међу српским војницима и командом да убијају албанске жене, децу и старе као неку врсту освете за овај наводни „губитак“ 1389. године.

Из аналитичке перспективе, кључно питање није да ли су праксе сећања значајне, већ како се значење производи. Косовска комеморација илуструје како политички мит и лажи могу реорганизовати историјско време, претварајући дисконтинуитет у континуитет, а контингентност у судбину.

Закључак

Годишње обележавање Косовске битке илуструје динамику ретроспективног нарцисоидног и заблуделог национализма структурираног израженим анахронизмом и митологизованим историјским наративом. Модерне ритуалне праксе пројектују савремени идентитет на средњовековни догађај, градећи илузију непрекинутог континуитета који стоји у тензији са историјским доказима.

Уместо да представља директно преношење средњовековног сећања, традицију је најбоље разумети као модерну симболичку реконструкцију прошлости. Овај случај показује како колективно сећање функционише кроз трансформацију историје у митско време, откривајући сложену интеракцију између историјске науке, културног идентитета и политичког симболизма.

Извори

1. Андерсон, Бенедикт. Замишљене заједнице: Размишљања о пореклу и ширењу национализма . Лондон: Версо, 1983.
2. Хобсбаум, Ерик и Теренс Рејнџер, ур. Изум традиције . Кембриџ: Cambridge University Press, 1983.
3. Малколм, Ноел. Косово: Кратка историја . Лондон: Макмилан, 1998.
4. Перица, Вјекослав. Балкански идоли: Религија и национализам у југословенским државама . Њујорк: Oxford University Press, 2002.
5. Тодорова, Марија. Замишљајући Балкан . Њујорк: Oxford University Press, 1997.
6. Павловић, Александар. „Вук Караџић, Косовска епика и улога српске књижевности деветнаестог века. Словенска ревија 58, бр. 2 (1999): 225–243.
7. Вучетић, Рајко. „Косово 1989: (Злоупотреба) косовског мита у медијима и политици.“ Southeastern Europe 45, бр. 1 (2021): 43–68.
8. Јудиниова, Силвиа. Има ли будућности за „мит о Косову“? Братислава: Универзитет Коменски, 2015.
9. Воленц, Густав. „Сналажење са спомеником Газиместан на Косову: Разоткривање темпоралности тешког наслеђа.“ Часопис за балканске студије 12, бр. 3 (2020): 145–169.