Фотографија са ГазетаЕкспреса

Апстракт

Овај чланак критички испитује неуспех Србије да обезбеди репарације за геноциде и ратне злочине почињене у Босни и Херцеговини, Хрватској и на Косову током 1990-их. Упркос опсежној правној документацији о злочинима и осудама појединачних починилаца, српска држава се систематски опирала признавању финансијске и материјалне одговорности. Анализирајући међународно право, механизме транзиционе правде и политички дискурс, студија испитује етичке и политичке импликације овог одбијања. Чланак представља недостатак репарација као морални и друштвени неуспех, откривајући контрадикције између правне одговорности и националног политичког сопственог интереса.

Неплаћена цена злочина: Србија, одговорност и ускраћивање репарација за геноциде 1990-их

Увод

Ратови који су разорили бившу Југославију 1990-их резултирали су неким од најгрубљих кршења људских права у савременој европској историји. Босна и Херцеговина, Хрватска и Косово били су сведоци кампања етничког чишћења, масовних убистава и других злочина које су опширно документовали међународни судови, укључујући Међународни кривични трибунал за бившу Југославију (МКСЈ).

Иако су појединачни починиоци кривично гоњени, сама српска држава је углавном одбила да прихвати материјалну одговорност кроз репарације или реституцију. Ово одбијање покреће фундаментална питања о правди, етичком управљању и одговорностима држава наследница у решавању прошлих злочина.

Правни основи за репарације

Међународно право признаје право жртава на репарације након ратних злочина и геноцида. МКТБЈ, Међународни суд правде (МСП) и обичајно хуманитарно право утврђују да државе могу сносити директну или индиректну одговорност за злочине које су починили њихови агенти или снаге. Репарације могу укључивати финансијску надокнаду, враћање имовине или симболичну реституцију и представљају камен темељац помирења након сукоба.

Србија, као правни наследник Савезне Републике Југославије, оптужена је због подршке паравојним групама и регуларним снагама које су починиле злочине широм суседних земаља. Упркос томе, политички лидери су доследно негирали и моралну и финансијску одговорност , представљајући прошле сукобе као одбрамбене или погрешно представљајући интервенције.

Политички и друштвени отпор репарацијама

Невољност српског режима да плати репарације утемељена је у комбинацији национализма, политичког самоодржања и друштвених наратива о жртви. Репарације не би само наметнуле значајан економски трошак, већ би и признале колективну кривицу државе , доводећи у питање доминантне националистичке наративе.

Домаћи политички дискурс често истиче српску патњу током ратова, док умањује или пориче злочине почињене над несрпским становништвом. Ово селективно историјско сећање подстиче окружење у којем се репарације не доживљавају као правда, већ као непатриотско потчињавање спољном притиску .

Моралне и етичке импликације

Необезбеђивање репарација продужава неправду на више нивоа:

1. Ускраћује жртвама право на признање и надокнаду штете.
2. То поткопава кредибилитет посвећености Србије европским интеграцијама и међународном праву.
3. Нормализује некажњивост, шаљући поруку будућим генерацијама да државе могу починити злочине без трајне одговорности.

Са етичког становишта, ово одбијање представља дубок колективни морални неуспех , одражавајући системско давање приоритета националном поносу над људским правима и помирењем.

Закључак

Одбијање Србије да плати репарације за геноцид у Босни, Хрватској и на Косову није само правно или економско питање; то је морална оптужница државе и друштва . Одсуство финансијске одговорности подвлачи јаз између оквира међународне правде и националних политичких реалности.

Решавање овог проблема захтева не само спољни притисак и правне механизме, већ и унутрашње обрачунавање са историјом, етиком и одговорношћу. Док се репарације не разматрају озбиљно, наслеђе деведесетих ће остати оспоравано, а морални ауторитет Србије у региону ће наставити да буде угрожен.

Извори

1. Костић, Милица и Сандра Орловић. 2020. „Поглавље 23 Репарације за жртве рата у оквиру преговора о приступању Западног Балкана ЕУ: студија случаја Србије.“ I Репарације за жртве геноцида, ратних злочина и злочина против човечности , 606–628. Лајден: Брил.хттпс://дои.орг/10.1163/9789004377196_025 .
2. „Право жртава на репарацију у Србији и стандарди Европског суда за људска права.“ Београд: Фонд за хуманитарно право, 2014.хттпс://ввв.хлц‑рдц.орг/ен/публицатионс/вицтимс‑право‑то‑репарација‑ин‑сербиа‑анд‑тхе‑европски‑суд‑за‑људска‑права‑стандарди/ .
3. „Материјална репарација у поступцима за накнаду штете — Пракса судова у Србији 2021–2022.“ Београд: Фонд за хуманитарно право, 2023.хттпс://ввв.хлц‑рдц.орг/ен/публицатионс/материјал‑репарације‑ин‑процеедингс‑фор‑дамагес‑тхе‑працтице‑оф‑судова‑ин‑сербиа‑2021‑2022/ .
4. Хенкин, Луис. 2010. „Кршење обавезе спречавања и надокнаде последица у пресуди МСП-а о геноциду.“ Европски часопис за међународно право 18, бр. 4: 695–713. Оксфорд: Oxford University Press.
5. “Пресуда Међународног суда правде о геноциду (Босна и Херцеговина против Србије и Црне Горе)” Међународни суд правде , 2007. (Дискутерар статлигт ансвар фор ундерлателсе атт форхиндра фолкморд.)
6. Википедија, св „Фонд за хуманитарно право“. (Гер бакгрунд ом ен виктиг Организатион сом документерар бротт оцх репаратионсфрагор и регионен.) хттпс://ен.википедиа.орг/вики/Хуманитариан_Лав_Центер .