Субота, 25.12.2021, 22:30

Апстракт

Чланак „Србизами породица Ђакић у селу Шилово у Гњилану“ др Ћазима Наманија истражује историјску и етнографску позадину породице у селу Шилово у региону Гњилана на Косову . Кроз теренска истраживања и интервјуе, аутор документује како локална српска породица са презименом Ђакић прати своје порекло до албанских корена и породичних веза са албанском породицом Ђакић . Истраживање разматра процесе културне асимилације и трансформације идентитета међу православним хришћанским породицама у региону током последњих векова, повезујући ове личне историје са ширим историјским утицајима као што су османске реформе и промене у верској и етничкој припадности. Чланак користи специфичан случај породице Ђакић да илуструје веће обрасце промене идентитета и културне интеракције између Албанаца и Срба на југоистоку Косова.

Село Шилова, општина Гњилане

Од  др Казима Наманија

Процес асимилације албанског и влашког становништва на Илирском полуострву је тема која није истражена и адекватно обрађена у научном смислу.

Теренски истраживачки рад нуди могућност да се прикупи што више трагова културног, материјалног и духовног наслеђа, и сећања становништва које их је вековима чувало и стварало.

Током теренских истраживања, поред трагова материјалног наслеђа, истраживање топонима, антропонима и породичних стабала је веома важно за разумевање наше историјске и културне прошлости.

Дугогодишње искуство на терену инспирисало ме је да придам велики значај развоју албанске породице током преко 500 година владавине Османског царства.

Албанску породицу током османске окупације пратиле су бројне кризе пуне трагедије и људских губитака, велике промене у погледу културе, религије и националног идентитета.

Теренски рад ме је инспирисао да дубље зароним у истраживање и да схватим да су многе албанске и влашке породице, током последњих пет векова, биле незаштићене, те су стога, због политичких околности и бројних притисака, биле принуђене да промене свој идентитет, религију и матерњи језик.

Пажљивим прикупљањем података међу нашим људима и упоређивањем са историјским изворима тог времена, почео сам да истражујем процес асимилације, обавивши неколико интервјуа са члановима стотина албанских и неалбанских породица о њиховој породичној прошлости.

Током мог искуства, схватио сам да је на Косову било много српских породица које су, током последња два века, биле одвојене од свог породичног стабла и свог најранијег арберског идентитета.

Након првих снимака и интервјуа са две српске породице, једног дана док сам водио пријатељски разговор на ову тему са професором уметности Хакијем Ђаклом, схватио сам да је једна српска породица у селу Шилово у Гњилану у крвном сродству са албанском породицом Ђака, која данас живи у Урошевцу. Почео сам да се интересујем за овај случај, а од неких грађана у Гњилану сазнао сам да једна српска породица која живи у Шилову носи презиме Ђаклић.

Године 2015, током извиђања терена, разговарао сам о овом случају са члановима тима Института за заштиту споменика Косова, а са колегом Емином Салахуом смо много пута разговарали о томе да једног дана направимо радну посету овој породици.

Дана 26. маја 2015. године, након посете цркви у Кметоцу, враћајући се ка Гњилану, сетио сам се породице Ђаклић у Шилову. Почео сам да разговарам о случају породице Ђаклић са колегама. Емини, који је возио ауто, пристао је да нас пусти да уђемо у село Шилово. Чим смо ушли у центар села, питали смо за кућу породице Ђаклић. Мештани су нам показали где се налази кућа породице Живојина Ђаклића. Када смо се приближили кући, затекли смо Живојина како ради у својој башти. Наш ауто је имао званичну регистрацију, па смо приметили да Живојин гледа у таблице, устао је и погледао у нашем правцу. Зауставили смо ауто близу њега. Пажљиво сам отворио прозор аута и поздравио га, питајући: „Да ли сте ви породица Ђаклић?“

Да, одговорио је Живојин.

Да ли је могуће разговарати са вама, питао сам?

Живојини ми је са осмехом рекао: „Јеси ли дошао по моје племе?“

„Да, тачно, везано за ову тему“, одговорио сам.

Живојини нам је показао где можемо да паркирамо ауто.

Сви смо изашли из аута, поздравили се и сели за сто у његовој башти.

Живојини је имао велику кућу, прелепу башту, пуну цвећа које је тек почело да цвета.

Живојини је позвао своју жену, која нас је, након што нас је поздравила, почастила разним пићима и кафом. Одмах је дошао и његов млади син и поздравио нас, и схватили смо да су сви запослени у просвети.

Објаснили смо да је разлог наше посете породици Ђаклић била наша претходна информација о овој породици.

Након тога, разговор је почео, и поставили смо бројна питања о његовој породици.

Прво сам пришао Живојину, тражећи од њега да нам каже нешто о етимологији свог презимена.

Живојин је кроз смех рекао: „Изгледа да презиме наше породице Ђаклић има етимологију из албанског језика, а његово значење потиче од речи крв у албанском језику. Ја, рекао је, задржавам старо породично презиме, док су неки рођаци и мој брат променили презимена пре неколико година. Мој брат Градимир, рекао је Живојин, сада живи у Београду, тамо има висок положај и задржава презиме нашег прадеде Михајловића.“

Замолили смо га да нам каже шта зна о пореклу своје породице, да ли су дошљаци у село Шилова или су староседеоци.

Живојини је рекао: Према причама наших предака, наша породица је дошла на Косово из Велеса, у Македонији, пре стотина година.

Умешали смо се у разговор, питајући Живојина да ли су била три брата.

Живојин је одговорио: „Одакле ти то знаш?“

Насмејали смо се и објаснили то Живојину, јер смо ову причу о тројици браће прикупили током нашег теренског рада са стотинама албанских породица.

Живојин је наставио разговор рекавши да су била три брата, два брата су остала да живе у Шилову, док је један од њих отишао да живи у планине Жегоч у селу Кишнополе. Брат који је отишао у Кишнополе имао је три сина, а односи између породице Ђаклић и оних у Кишнополу никада нису прекинути. Живојин је чак рекао: „Отишао сам у Урошевац да утешим једног од њих, коме је мајка умрла, пре неког времена.“

Обично смо сваку породицу коју смо посетили питали за информације о њиховом породичном стаблу. Такође смо питали породицу Ђаклић за ово, што је испало овако:

Пошто смо знали за трагове археолошког наслеђа у селу Кишнополе, Живојину смо испричали и о старој цркви окренутој ка сеоском пољу. Објаснили смо да име села потиче од старе албанске цркве, и поља поред ње, али да је касније значење поља попримило словенску етимологију.

Често током разговора, Живојини је желео да нам прича о добрим односима са Албанцима, како се састајао са многим албанским политичким лидерима после рата, и скоро свакога је помињао по имену.

Живојин је рекао, као што видите, да чак ни телефон не носим са собом, пошто сам некада био војни пуковник, а сада сам у пензији. Нагласио је да се, иако је био официр у српској војсци, увек лепо понашао према Албанцима.

Пажљиво смо слушали, а с времена на време смо се питањем умешали у Живојинове приче.

Живојин је почео да прича о српском скупу који се годинама одржавао у Мазгиту. Изразио је свој бес због недостатка одговарајуће организације, па чак и открио да је био у организационом савету.

Објаснили смо му о историјским догађајима последња три века, о политичким околностима, положају албанског становништва током векова, расељавању са етничких земаља, асимилацији и бројним убиствима Албанаца.

Док смо хронолошки објашњавали догађаје из 19. века, Живојин је био веома импресиониран регистрацијом становништва према верском идентитету након Танзиматских реформи. Овим реформама, национални идентитет је такође одредио милет (националност). Муслимански Албанци су сви регистровани као Османлије, католички Албанци као Латини, док су православни Албанци у одсуству Албанске православне цркве били приморани да се региструју као грчка, српска и бугарска етничка припадност.

Као што се може видети, албанско становништво није имало могућности да задржи своју албанску етничку припадност, већ је било принуђено да промени свој национални идентитет. Пошто је у то време руски утицај био веома велики и Букурешким споразумом између Русије и Османског царства, православно становништво које је живело у Румелији стекло је привилегије и снажну подршку Русије.

На територији Румелије већ су биле основане независне грчка, српска, бугарска и румунска црква. На територији данашњег Косова, у православним црквама, свештенство је служило литургију на грчком језику и било је директно повезано са Истанбулском патријаршијом. На територији Нишког санџака, данашњег Косова и северне Албаније, православно верско свештенство је продрло да служи руским агенцијама у региону.

Руси су подржавали Српску православну цркву која је основана 1837. године, па су преко њих многи верски мисионари отворили верске курсеве, а касније и школе на српском језику на Косову. Према овој платформи и руским пројектима, албанско и влашко православно становништво на албанским територијама почело је убрзаним темпом да се посрбљује.

Потпуна србизација православног становништва на територији Косова постигнута је 1896. године, када је Српска црква коначно успела да протера све грчко-православне верске свештенике и замени их српским свештенством у Призрену, Приштини, Липљану, Урошевцу, Митровици, Гњилану и другим градовима.

У многим православним црквама у градовима Косова, утицај грчке пропаганде био је прилично велики због привилегованог положаја Истанбулске патријаршије. Истанбулска патријаршија је имала своје седиште у Призренској митрополији, коју су Грци контролисали од 1830. до 1896. године. Грци су ширили своју пропаганду преко влашког становништва у градовима Косова и малог броја монаха у манастирима.

У време када је Призренска митрополија била у рукама Грка, Руси су снажно подржавали Србију да оснује српске црквено-школске општине као органе локалне самоуправе на албанским земљама у границама Османског царства.

Године 1868. формиран је Просветни савет ради помоћи српским школама и учитељима у Османском царству. Током овог времена, српске световне школе на Косову радиле су по српским плановима и програмима. За православне на Косову коришћени су исти уџбеници као и у српским школама у Србији. У Србији је прикупљана помоћ за изградњу нових српских школа на албанским земљама.

У тим околностима, влашко-грчке школе нису могле да се развијају и мали број грчких монаха се повукао из манастира.

Факсимил из књиге „Српске школе на Косову од 1856. до 1912. године“, Приштина, 1970. године, аутор Јагош Ђилаш. Текст је на српском језику, али је преведен и на албански, што доказује да су Срби коначно окупирали православне цркве и манастире на Косову 1896. године. У преводу је написано Ипешкива уместо исправног превода Митрополија, видети горњи текст на словенском језику.

О томе сведочи и Бранислав Нушићи у својој књизи „Косово“. Он пише да је лета 1896. године, по први пут, Дионисије, српски патријарх призренски, посетио све своје цркве. Исте године, отишао је и у Митровицу, да положи камен темељац новог светилишта „Светог Саве“, које ће према плану бити једна од најлепших цркава у Старој Србији. У Митровици постоји и српска школа основана пре шест година, која има два мушка и једног женског учитеља. Школска зграда је веома лепа и импресивна (Књига „Косово“; Бранислав Нушићи).

Као што се може видети, након овог периода, нове цркве су изграђене у многим селима где је живело албанско православно становништво. У ове цркве је слато српско свештенство, а то је утицало на брзу србизацију албанских породица након Балканских ратова и окупације Косова од стране Србије.

Црква Светог Марка у селу Шилово

Ми, ослањајући се на литературу тог времена, обавестили смо Живојинина да је у првим годинама након Танзиматских реформи православно хришћанско становништво Анамораве, које се није могло регистровати као Арберо, регистровано као етнички Бугари.

Живојин је пажљиво слушао док смо му говорили о породичним везама многих српских породица са албанским породицама на Косову. Објашњавали смо чињеницама са терена и литературом о арберској припадности православног становништва (раје), које је живело на Косову током владавине Османског царства.

Током теренског истраживања, али и прегледавањем литературе, ма колико оскудне била о овом питању, схватили смо да су албанске православне породице које су Ђиноли из Гњилана довели на своје земље око Гњилана, Косовске равнице и других градова током и пре Танзиматских реформи избегле процес исламизације, али су нажалост касније ове породице посрбизоване.

У међувремену, током разговора, питали смо Живојина да ли има нека сазнања о породицама ђака у Подујеву и околини, Приштини, Вучитрну и другим насељима.

Живојини се изненадио када смо му рекли за велики број албанских породица са његовим презименом Ђака.

Био је изненађен и рекао – да, има их много, нисам знао за њих, али одакле потичу те породице?

Живојину смо рекли да ове породице потичу из села Ђака, које се налази неколико километара иза данашње косовско-српске границе, са десне стране пута који води ка Нишу. Објаснили смо му горку судбину коју су те породице доживеле током присилног расељавања из њиховог села од стране српске војске 1878. године.

На крају разговора, упутили смо Живојина да погледа на мапи где се налази село Ђака, дајући му до знања да би и његова породица могла потицати из овог села. Рекли смо му да би било добро да се састане са нашим историчарем Хакифом Бајрамијем, пошто је и његова породица била насилно расељена из села Ђака током Источне кризе 1878. године.

Поздравили смо Живојинина, захваливши му се на разговору који смо водили и гостопримству које нам је пружио.

Дан касније ушли смо у село Куфце, које се налази поред града Гњилана, али којим, након децентрализације, управља општина Артана. Циљ наше посете овом селу био је да видимо архитектуру старих зграда, да прикупимо податке о култним објектима, и приближавали смо се селу Ћука, како га становници зову. Село Куфце је прилично велико село, са густим насељем дуж транзитног пута до града Гњилана.

Изнад села на брду је сеоска Ћука, али у правцу Ћуке насеље је раштркано. Након што смо прошли село идући у правцу сеоске Ћуке, куће су биле раштркане у малим махалама са две до пет кућа. У овом делу села, у малој махали, живеле су три албанске породице, а мало изнад њих неколико српских породица.

Чим смо се понудили албанским породицама, затекли смо старију жену како ради у својој башти. Када смо је поздравили на албанском, била је помало изненађена, јер их је ретко посећивао неки званичник.

Питали смо их како се сналазе као албанске породице, међу српским породицама и како су доживели недавни рат на Косову.

Старица је лагано уздахнула, говорећи нам да смо, као што видите, били и јесмо изоловани на овом месту. Поново смо је питали како сте преживели рат и да ли сте се плашили? О, Боже, рекла је, доживели смо страх и ужас током целог тог времена. Ми, рекла је, били смо веома уплашени и сећали смо се прича наших предака који су причали како су убијени и расељени пре много година из града Ниша.

После пријатног разговора, оставили смо старицу да ради, а ми смо наставили пут ка Ћуки, са циљем да направимо неколико фотографија и сакупимо топониме око ње.

Након што смо стигли до циља, враћајући се у доњи део села Куфце, близу једне продавнице, приметили смо човека како маше, идући право ка нашем ауту. Био је то Живојин Ђаклић, кога смо дан раније посетили у његовој кући.

Зауставили смо ауто и поздравили га. Живојин је питао да ли можемо заједно да попијемо кафу. Рекли смо да, можемо да попијемо кафу, али не. Живојин је пошао са нама у кафић близу села Шилово, недалеко од његове куће, са десне стране пута од Гњилана до Дардане.

Живојини нам се обраћа са осмехом. Ох, шта сте ми то јуче урадили? Држали сте ме будним целу ноћ. Рекао је да је пронашао село Ђака на мапи и сада је стекао уверење да су његови преци могли бити из овог села, али су се преселили у Шилову пре много година.

Наставили смо разговор испричавши му многе друге чињенице о србизацији Албанаца и Влаха током 18., 19. и 20. века.

Растали смо се са Живојином, остављајући га у дубоком разговору са Албанцем његових година.

Док смо излазили из кафића, конобар нас је са презиром упитао: „Да ли радите са ножем?“

Отишли ​​смо у Гњилане и после ручка, помало нас је увредио албански конобар. Наш колега Емини је инсистирао да се вратимо у бар где смо попили кафу са Живојином. Вратили смо се и саветовали конобару да не буде предрасудан, јер нема способност да разуме наш рад на терену.

Касније смо схватили да Живојин, као српски официр, има досије у Хашком трибуналу, али чак и након разговора који је водио са нама, схватили смо да више није учествовао на српским скуповима који су касније одржани у селу Мазгит.

Тако је завршен дан рада на пољу.