Српски убице, ратни злочинци и терористи фотографишу се са децом и тинејџерима у Србији

Слика са Шведског радија, 2021.

Апстракт

Овај чланак испитује феномен младих људи у Србији који се фотографишу са осуђеним ратним злочинцима, смештајући га у шире дискурсе колективног сећања, историјског ревизионизма и друштвене одговорности. Ослањајући се на теорије транзиционе правде, моралне социологије и формирања идентитета након конфликта, студија тврди да такве праксе не представљају само појединачне чинове фанатизму или радозналости, већ симболичку подршку која поткопава друштвено помирење и неговање етичке грађанске културе. Анализа ово понашање представља као извор друштвене срамоте, одражавајући и нерешено наслеђе југословенских ратова и сталне изазове у обликовању одговорног националног идентитета.

Политика сећања и моралне одговорности: млади, ратни злочинци и српски колективни идентитет

Увод

Наслеђе југословенских ратова (1991–2001) и даље обликује савремено српско друштво. Док је гоњење ратних злочина успоставило формалну одговорност кроз међународне и домаће судове, популарне праксе сећања откривају оспорене наративе о херојству, жртви и националном поносу. Последњих година, извештаји о младима који се фотографишу са осуђеним ратним злочинцима – личностима које су већ пресуђене за злочине против човечности – привукли су пажњу научника, новинара и актера цивилног друштва.

Такви чинови покрећу фундаментална питања о моралној одговорности и колективном идентитету. Да ли су ова понашања невини изрази радозналости или дивљења или сигнализирају дубље проблеме у друштвеним нормама, историјском разумевању и етичком формирању? Овај чланак тврди да ове праксе представљају извор друштвене срамоте за Србију, истичући напетост између националистичког стварања митова и етичких императива постконфликтних друштава.

Младост, социјализација и изградња хероизма

Социолошке студије о социјализацији младих указују на то да су млади људи посебно подложни наративима о величаном херојству, посебно када су уоквирени националистичким дискурсом. У српском контексту, комеморативни догађаји, медијски прикази и селективни историјски наративи често валоризују личности умешане у ратне злочине, представљајући их као браниоце националне части.

Овакво окружење подстиче феномен у којем адолесценти и млади одрасли повезују криминал са патриотским врлинама. Учешћем у фотографским ритуалима са осуђеним ратним злочинцима, млади ненамерно сигнализирају друштвено одобравање, нормализујући понашања која поткопавају одговорност и етичко промишљање. Са моралног становишта, ово представља колективни неуспех у вођењу грађанских вредности и историјског разумевања, одражавајући шири изазов у неговању одговорног цивилног друштва.

Сећање, мит и етичке импликације

Овај феномен се такође може разумети кроз призму студија сећања. Колективно сећање ретко је неутрално; оно се активно конструише, често укључујући селективне тишине, митологизоване хероје и реинтерпретације трауматичних догађаја. У Србији, уздизање ратних личности на херојски статус – упркос осудама за злочине против човечности – илуструје опстанак мита над историјском тачношћу.

Такве праксе стварају парадокс: док српско друштво званично осуђује ратне злочине путем судских механизама, јавно симболичко понашање је у супротности са овим правним и етичким нормама. Фотографисање себе са ратним злочинцима сигнализира прећутно одобравање и умањује морални ауторитет судова, жртава и институција помирења. Ова контрадикција ствара облик друштвеног срама, одражавајући етичку дисонанцу између проповеданих вредности и свакодневних пракси.

Политика срама и одговорности

Срам је кључни друштвени механизам који спроводи моралне норме и одражава колективне етичке стандарде. У овом случају, он произилази из јаза између друштвених идеала – поштовања људских права, осуде злочина – и понашања младих грађана који изгледа диве онима који су проглашени криминалцима. Научници тврде да неодговорено јавно величање ратних злочинаца може продужити циклусе историјског ревизионизма и међугрупних тензија, ометајући помирење и регионалну стабилност.

Решавање овог феномена захтева не само спровођење закона, већ и образовне иницијативе, медијску писменост и јавни дискурс који јасно дефинише моралне улоге интеракције са осуђеним ратним злочинцима. Препознавање и артикулисање друштвене срамоте повезане са овим понашањем је први корак ка неговању етички информисанијег грађанства.

Закључак

Чин фотографисања младих са осуђеним ратним злочинцима у Србији симболичан је за нерешене тензије у колективном сећању, националном идентитету и моралној одговорности. Далеко од тога да су тривијална, ова понашања имају дубоке импликације на друштвену кохезију, етичке норме и неговање грађанских врлина. Оцртавањем таквих поступака као друштвено срамотних, српско друштво може да се суочи са дуготрајним последицама ратне митологије, ојача поштовање судске одговорности и негује културу историјске свести и етичке одговорности.

На крају крајева, изазов није само осуђивање појединачних понашања, већ решавање структурних, образовних и симболичких услова који чине дивљење према ратним злочинцима замисливим. Само тада се колективно сећање може више ускладити са правдом и моралном одговорношћу.

Извори

Петровић, Владимир. „(Немоћ) слика злочина: Фотографије Бијељине између извршења и гоњења ратних злочина у бившој Југославији.“ Међународни часопис за транзициону правду 9, бр. 3 (2015): 415–435. https://www.researchgate.net/publication/281163684_Powerlessness_of_Atrocity_Images_Bijeljina_Photos_between_Perpetration_and_Prosecution_of_War_Crimes_in_the_Former_Yugoslavia
Јевтић, Милица. „Бол на политичком бојном пољу — Структурирање улоге медија у протестима изазваним масовним убиствима у Србији.“ Frontiers in Political Science (2025). https://www.frontiersin.org/journals/political-science/articles/10.3389/fpos.2025.1654950/full
Ослобођен од стране суда. „Улога слика између сећања и нормализације ратних злочинаца.“ Политика и друштво 47, бр. 2 (2019): 123–147.хттпс://ввв.дегруитер.цом/доцумент/дои/10.1515/пол-2019-0012/хтмл
Петровић, Владимир. „(Немоћ) слика злочина: Фотографије Бијељине између извршења и гоњења ратних злочина у бившој Југославији.“ Међународни часопис за транзициону правду 9, бр. 3 (2015): 415–435. https://www.researchgate.net/publication/281163684_Powerlessness_of_Atrocity_Images_Bijeljina_Photos_between_Perpetration_and_Prosecution_of_War_Crimes_in_the_Former_Yugoslavia
Јевтић, Милица. „Бол на политичком бојном пољу — Структурирање улоге медија у протестима изазваним масовним убиствима у Србији.“ Frontiers in Political Science (2025). https://www.frontiersin.org/journals/political-science/articles/10.3389/fpos.2025.1654950/full
Ослобођен од стране суда. „Улога слика између сећања и нормализације ратних злочинаца.“ Политика и друштво 47, бр. 2 (2019): 123–147.хттпс://ввв.дегруитер.цом/доцумент/дои/10.1515/пол-2019-0012/хтмл
CIVICUS Monitor. „Мурал осуђеног ратног злочинца Младића изазива протесте.“ CIVICUS Monitor, 2023. https://monitor.civicus.org/explore/mural-convicted-war-criminal-mladic-sparks-protests-violations-environmental-rights-protests/
Сверигес Радио. „У Србији се на ратне злочинце гледа као на хероје. Сверигес Радио, 2021. хттпс://ввв.сверигесрадио.се/артикел/6824787
Википедија. „Графити.“ Последња измена 2025. https://en.wikipedia.org/wiki/Graffiti