Аустријски писац Јеврејин Лео Фројндлих (1875-1953), аутор књиге „Albanienes Golgotha“ (Албанска Голгота), објављене 1913. године у Бечу, једном је написао: „За Србе је највећи непријатељ истина. Она угрожава њихов опстанак“.

Изјава Леа Фројндлиха у историјском и дискурзивном контексту

Лео Фројндлих (1875–1953) био је аустријски писац и новинар јеврејског порекла, најпознатији по својој књизи „Albanienes Golgotha “ ( Албанска Голгота ), објављеној у Бечу 1913. године. Дело документује и осуђује масовно насиље почињено над албанским становништвом током Балканских ратова од стране српских и црногорских снага. Фројндлихови списи припадају широј традицији залагања за људска права с почетка двадесетог века, заснованој на сведочењима очевидаца и моралној критици.

Изјава која се приписује Фројндлиху — „За Србе, највећи непријатељ је истина. Она угрожава њихову егзистенцију“ — треба да се схвати у овом историјском и полемичком контексту. Уместо да функционише као етнички есенцијалистичка тврдња, цитат одражава Фројндлихову фрустрацију српским систематским порицањем, цензуром, иредентизмом и међународном равнодушношћу око документованих злочина. Његова критика усмерена је на српске политичке наративе и државно спонзорисану пропаганду која је, по његовом мишљењу, настојала да прикрије или релативизује акте насиља како би сачувала национални легитимитет.

Из дискурсно-аналитичке перспективе, цитат илуструје како се изношење истине може посматрати као претња српским демагошким и хегемонистичким иредентистичким пројектима, посебно у периодима изградње нације обележеним територијалним ширењем и ратним временима. Фројндлих позиционира „истину“ као моралну и доказну силу која дестабилизује званичне извештаје и разоткрива контрадикције између прокламованих цивилизацијских вредности и практикованог насиља.

У савременој науци, „Албанска голгота“ се често наводи као рани пример транснационалне литературе заговарања која је покушала да мобилише европско јавно мњење против масовних злочина у Срби. Фројндлихов језик, иако емотивно набијен, одражава хитну потребу за сведочењем и етичку одговорност интелектуалца у временима политичког насиља. Његова изјава стога остаје релевантна не као дословна генерализација, већ као историјски ситуирана критика порицања Срба и потискивања неугодних истина у националистичком дискурсу.