Оригинално написао Хајрудин С. МУЈА у Њујорку.

„Историјски гледано, то је била година 1826. када су Енглеска и Француска прихватиле захтев М. Обреновића (1780-1860) и када су српски војници окупирали Бањску, Дечане, Грачаницу итд., протеравши или преобративши Албанце и срушивши њихове храмове [„Летопис Грачанички“, Грачаница 1995]. Пратећи историјску линију из овог времена, када је Османско царство било на ивици потпуног банкрота, Словени су нанели пет периода варварства муслиманима уопште, а Албанцима посебно.

У збирци пословица Самија Фрашера каже се да „Кад не би било лажи, многих позајмица и странаца, нико не би лагао.“ Можда је отац српске књижевности, Добрица Ћосић (1921-2014), добио идеју из ове мудрости, који је, видевши да међу својим сународницима има много странаца, подстицао их да лажу како би преварили себе, због „милосрђа“, због „човечности“, због слободе, јер на крају крајева: „Лажи су облик нашег патриотизма.“

То је доказ наше урођене интелигенције. Лажемо креативно, фантастично, мајсторски“! Пошто је био и политичар на позицији првог председника треће Југославије [Ислами:2003, стр.56], био је добро свестан важности лажи у политикама које је Србија развијала у последња два века, уводећи и одржавајући у „плесу“ и Академије наука и СПЦ!

Највећа лаж коју су икада „скували“, сразмерно Албанцима, јесте „албанизација Албанаца“, теорија коју су фалсификовали и снажно подржавали многи српски аутори, који су измислили мит да је, након Косовске битке (1389), почела промена „политичке и духовне структуре“ Срба, кроз њихову исламизацију и албанизацију на Косову, који су уз подршку „турских власти“ постали већина и проширили се, приморавајући на „уклањање српског становништва“ и проневеривши њихово богатство! Тако, према речима црквеног историчара Слијепчевића: „Срби који су остали и били окружени њима, били су приморани да прихвате ислам, традицију и језик ових досељених Албанаца“ [Лафан: 1989, стр. 126].

Док једна група историчара тврди да је Душаново краљевство (1331-1355) довело Албанце до изумирања, друга група се бави српско-албанским „пријатељствима“ све до појаве српског национализма и посебно до политичких и медијских тврдњи новијег времена. Како Д. Туцовић оптужује, погрешна српска политичка елита, са својом буржоаском штампом: „створила је читаву кулу неистинитих и тенденциозних мишљења о Албанцима, а освајачка политика Србије са својим варварским методама морала је да испуни Албанце дубоком мржњом према нама“ [„Сабрана дела Димитрија Туцовића“, Београд 1980, стр. 107].

Иначе – ови други тврде – познате српске и албанске владарске и племићке породице биле су уско повезане политичким браковима. Две највише помињане албанске личности које их повезују са Србима су „српска светица“ Ангелина и породица Кастриот. Ангелина је била ћерка Ђерђа Комненија, који се удао за српског деспота Стефана Бранковића, који је био из Скендербега, чија је мајка била Војислава (Трипалда), ћерка српског племића из Доњег Полога у Македонији.

Његов деда је носио српско име [Бранило], као и његова браћа [Станиша, Репош и Констандин]. Удао је своју сестру Марију за Стефана Чернојевића из Зете, док је његов син Иван удао Ирену, која је била ћерка Лазара Бранковића [Лопандић:2019, стр.8-11]. Штавише, до краја 19. века, цркве и манастири на Косову били су православне, а не српске цркве, које су одржавали и посећивали и Албанци.

Исти аутори кажу да је све окренуто наглавачке стварањем српског национализма, стварајући клеветничке теорије у 19. веку, теорије које су снажно подржавали Јован Томићи, Владан Ђорђевић, Јован Цвијићи, Јован Хаџивасилевићи итд. [Malcolm:1998, стр.196-199], за које и католицизам сноси део кривице као „тајни савезник ислама“ и „издајник крста“, који је стално покушавао да „преобрати православце у католичку веру“ [Carter & Norris:1996, стр.12,13].

Штавише, Марко Марковић одбацује тезу о илирском пореклу Албанаца и инсистира да „до 17. века није било Албанаца“ [Марковић: 1995]! Читав „хор“ српских историчара подржао је ову тезу, правдајући је насилним преласком на ислам и Албанцима, да ови други: „нису постојали као народ“, да нису ни „Арбани“, ни „Арнаути“ ни „Албанци“, већ „чисти Срби“ прешли на ислам [Ораовац: 1999], наиме Албанци.

У овом контексту, важну улогу су одиграли српски оријенталисти, који су стално доливали уље на ватру, формирајући тако стереотипне слике о муслиманима уопште, а посебно о Албанцима, третирајући их као инфериорне стране факторе и претеће [Cigar:2003, стр. 17], попут канибала, људи са реповима, девственика, бандита, крвопија, европских црвенокожаца, потковичара, лопова, разбојника, скитница итд. [„Србија и Албанци“, Приштина 2011, стр. 170].

Припремили су терен на време. Социолог Питер Геј каже да је Владан Ђорђевић, који је „пратио“ Албанце, вероватно био последњи који је изразио своју расистичку машту [Геј:1993, стр. 82]. Бизмаркова непромишљена тврдња да „не постоји албанска нација“ [Пикок:1914, стр. 176] и они који су је прихватили као „дезоријентисану нацију“ која „туче лекаре који су им помагали у болницама“ [Беринг:1913, стр. 176], коришћена је као „заслуга“ за одбрану њиховог расизма као „светог народа“, који се суочио са потомцима разбојника из разних земаља Балкана [Лејн:1922, стр. 14-15] или, како их је назвао кнез Алексије Карађорђевић, „дивљацима од којих се Европа мора очистити“ [Пираку: 2003, стр. 21].

Укратко, Порта је, у сарадњи са Римском црквом и Албанцима, сарађивала у преобраћењу Срба, будући да они, будући православни, нису били ништа друго до „албанизовани Срби“, који су, према Цвијићу и Хаџивасилевићу, били „албанизовани“ или „арнаутизовани“ када су постали муслимани [Хаџивасилевић: 1909]! Наравно, морамо узети у обзир и лажи ових „научника“, које су, иако оклеветане од врха до дна, служиле и служе да оправдају своје грехе које су вековима чинили над „албанизованима“.

Последњи тест српског терористичког напада у Бањској у општини Звечан (Митровица), 24. септембра 2023. године, не би требало да нас изненади, већ би требало да нас научи о „демократским“ методама функционисања српске политике, која чак и када не успе у плану „А“ има спреман план „Б“ да окриви жртву! Овакви варваризми нису први и неће бити последњи.

Ово није нови тест, већ наставак тестова, који су се након слома Османског царства, нажалост по нас, показали „успешним“ не само у теорији, већ и у пракси. Није битно да ли на челу српске владе стоји десна рука Милошевића, који би под нормалним условима требало да буде у Хагу, јер према ономе што смо научили из наше прошлости, ко год да је био у својој земљи, колико год се противника појавило, она би деловала исто против Косова.

Прво варварство догодило се почетком 19. века, названо је „чишћење од Турака“ и изазвало га је између 1804. и 1826. године, као резултат Првог и Другог српског устанка, ради формирања националне државе, коју је подстицала и снажно подржавала Русија. „Чистка“ је био књижевни термин, који је раније користио Вук Караџићи (1787-1864), управо за чишћење Београда од стране „Турака“, 1806. године, са 75% муслимана, углавном Албанаца [Либерман: 2013, стр. 10]. У званичној биографији Карађорђа, Констандин Ненадовић каже да су, након заузимања Београда, Срби „клали Турке где год су их нашли, не штедећи ни рањенике, ни жене, ни децу… и поштеђени су само они који су обећали да ће бити разапети“ [Ненадовић: 1971, стр. 166]. До 1826. године, многи околни крајеви, укључујући Ужицу, Шабац итд., трпели су исту „судбину“!

Друго варварство догодило се између 1830. и 1867. године и познато је као „распеће потурчених“. Још увек је била активна наредба Милоша Обреновића (1780-1860), када је 1832. године рекао да све муслимане (Албанце или Бошњаке) који буду ухваћени „на територији Србије“ треба претући са 25 удараца штапом, као казну јер „нису знали да се боре за своју слободу“ [Брестовци:1983, стр.48] и да „велике заслуге припадају ономе ко је постао узрок нестанка што већег броја Албанаца“! Током овог времена, у условима хладне зиме, око 300.000 Албанаца из Топлице, Косаонице, Пустареке итд., који су живели у око 700 места, од којих је око 640 било потпуно албанских или са албанском већином [Пираку: „Отворено писмо групи Г-7+1“]. Познати масакр у албанском селу Медуни, око 1857. године, био је само део овог плана [Bytyçi:2009, стр. 69]

Следећи геноцид догодио се између 1876. и 1878. године, познат као „истребљење муслимана“, резултат политике Црне Горе, која је имала за циљ територијално ширење у правцу Босне, Херцеговине, Северне Албаније, Сана…

Јак, Косово и приморје, наравно уз подршку и охрабрење Русије, која је преко Србије планирала да успостави потпуну контролу на Балкану. Ово је била „последња битка за Србију, од Андрије до Балкана“ – Црна Гора је припадала „српству“ и сви који су могли помислити да им припада оптужени су за издају [Андријашевић:2007, стр.16]! Коначан резултат овога је био територијално проширење са постојећих 5.937 км2 на 15.017 км2, дајући јој додатних 43.700 становника [Брил:1936], не рачунајући исељене. До тада је Србија масакрирала и терором протерала око 350.000 Албанаца из 545 албанских села Санџак, Ниш, Лесковци, Топлица, Куршумли, Прокупла, Пуста Река, Врај итд., уништивши све џамије, џамије, гробнице и гробља. [Тирта: 2006, стр.121]. 117.000 њих се населило као мигранти у Косовском покрајини, све до следећег варварства. Овоме су очигледно допринеле не само одлуке Берлинског конгреса, већ и тајни споразум између Србије и Аустрије, споразум који је потписао српски министар спољних послова М. Мијатовић, о заустављању њене агитације у Босни, под условом да је Аустрија подржи у територијалним претензијама „Старе Србије“ (Косова) до долине Вардара [Prothero:1913, стр. 403].

Четврто варварство припада Првом и Другом балканском рату (1912-1913), који је узгред био познат као „судњи дан на земљи“. Док је забринутост због могућности стварања албанске државе са муслиманском већином расла, православне балканске државе су прогласиле „свети крсташки рат“ против Царства, где би Албанци поново били мета.

„Њујорк тајмс“ је објавио како је српска војска масакрирала хиљаде муслиманских Албанаца, међу којима су биле жене и деца, и „опијени својом победом, изјавили су да је најефикасније смиривање Албаније потпуно уништење муслиманских Албанаца, али чак ни католици нису поштеђени“. Лекар „Црвеног крста“ рекао је за „Дејли телеграф“ како су Албанци „убијани без милости…“, док је париски „Хуманите“ известио о „пљачки, паљењу и масовном убиству албанског становништва“.

У чланку „Вриштеће оптужбе“ Лео Фројндлих је такође сведочио о колективном истребљењу Албанаца у јесен 1912. године: само на северу Албаније масакрирано је преко 250 хиљада Албанаца [Bislimi:2011, стр.226]. Ако пажљиво погледате податке новина „Riget“, „Raihspost“, „Albanische Correspondenz“, „Daily Telegraph“, „Deutsches Vilksblatt“, „Raihspost“ итд., јасно ће се разумети да је под полицијском и војном влашћу, да би избегли смрт, 12 хиљада Албанаца „добровољно“ прешло на православље (до могућности повратка)! Војник Ђорђе Шекуларац је лагао Европи да Албанци „изражавају жељу да пређу у православну веру“ [Pirraku: 2003, стр.22]. Остатак: 220.000 Албанаца убијених или умрлих од ратних тешкоћа и 281.747 депортованих до 1914. године.

Варварства су се наставила и током краљевине СКС, у којој животи Албанаца нису имали никакву вредност, све до њеног распада 1941. године. Комитет „Национална одбрана Косова“ је послао „Мировној конференцији“ у Паризу имена 12.346 убијених у периоду од октобра 1918. до децембра 1921. [Culaj:1997, стр.171]. У међувремену, између 1918-1924. године, говорило се о нестанку 182 села на Косову: само у Дреници је ликвидирано 815 деце млађе од 10 година [Bajrami: 1995, стр.75]!

Мање-више, таква је била ситуација и у другим деловима Косова! Пошто суђење за „добровољно“ преобраћење није дало планиране резултате, њихова стратегија кроз ове макабре примењене над њима биће реализована њиховим организованим протеривањем, организацијом која је почела од последње четвртине XIX века, када је депортацијама испражњено „Преко 100 албанских села долине Топлице и Врања, немилосрдно протерано из Србије“ [Pllana: 1980, стр. 141].

У варварству Другог светског рата (1941-1945), када су се народи Југославије кретали ка „брамљењу-уједињењу“, према неким подацима, српски војници су ликвидирали 106.000 људских бића, међу њима 47.300 Албанаца, без обзира на године или пол. [Pirraku:1993], подаци који би могли бити већи у било ком истраживању, слажући се са народном мудрошћу да „оно што није написано, није вероватно“. Улагани су напори да се оствари велика нада генерала Љубе Новаковића (1883-1943), који је 12. септембра 1941. писао Кости Печанију (1879-1944) о жељи да на Косову не остане „ни једна бела бора“ или песнику Мити Поповићу (1841-1888) који је сањао да ће „Истанбул припадати Србима“! Вреди поменути речи Хоџе Иљаса Броје, који је, видевши и знајући повремено варварство Срба према Албанцима, 1946. године рекао: „Нелојални сте. Ми, као и сви Албанци, тј. ветар, не очекујемо ништа друго од вас, осим метка иза ножа. Убијате нас, убили сте многе друге пре нас, и наставићете касније са злочинима, али сте преварени да можете истребити овај народ, да можете потиснути његов слободољубиви дух. Завештали смо га генерацијама, као што су га наши преци завештали нама, да не верују у ваше потомство“!

Бројин налаз је природно повезан са извештајима о балканским ратовима, Првом светском рату, стварању Версајске Југославије (СКС) 1918. године [Томашевић: 2008., стр. 2], закону о аграрној реформи (1919) [Лита: 2016], Лозанском уговору (1923), Закону о колонизацији (1933), Конвенцији из 1938. године, Другом светском рату (1939-1945), Качачком покрету отпора, „Балканском пакту“ (1953) итд.

Ови извештаји нам говоре да се само између 1919. и 1940. године 276.489 Албанаца преселило са Косова у Турску (стр. 20), док се 85.000 словенских колониста населило на њиховим имањима [Bajrami:1995, 20]. Године 1948, 98.000 муслимана (Албанаца и Бошњака) изјаснило се као „Турци“, да би побегли миграцијом у Турску [Roux:1992, стр. 155], док се пет година касније (1953) ова бројка умножила на 260.000 [Kirisci:2000, стр. 61–78]. Извештаји такође говоре о 452.371 емигрирајућем Албанцу између 1952. и 1965. године. Чубриловић (1897-1990) је био сигуран да емиграција Албанаца неће изазвати никакву реакцију на међународној сцени, као што није изазвала ни емиграцију Јевреја из Немачке нити милиона људи из Русије [Ислами: 2003, стр. 38]!

Последње српске варваризме доживели смо и у Трећем балканском рату (1992-2001), у Босни, на Косову и у Македонији. То су исте геноцидне „стратегије“ које су Срби наставили да педантно спроводе по саветима Његоша, Грашанина, СПЦ и Српских оријенталиста СПЦ!

Српски политички програм „Начертанија“ (1844) имао је за циљ стварање „хришћанског царства“, амбициозни план за проширење српске државе на границама средњовековне Душанове Србије [Glenny:2007, стр.46], користећи муслиманску верску припадност као оправдање за истребљење Албанаца [Bajrami: 1995, стр.34]! У реализацији овог програма значајно је помогла и Европа, јер је од османске Албаније, која се састојала од четири вилајета са територијом од 90.100 km2, дозволила стварање скраћене Албаније, са 28.500 km2, колико има само Манастирски вилајет! Управо је она у „Букурешком миру“ признала право Србије да окупира албанске територије.

Било да је у питању политичка елита, било да је у питању интелектуална елита, било да је у питању црквена елита, било да је у питању већина обичног становништва, Милошевић, Караџић, Младић, Аркан и сви остали злочинци овог рата, били су „крем“ српског становништва и патриотизма! На челу џелата је Милошевић, који је командовао и издавао наређења да се одузму стотине и хиљаде људских живота, псујући се на телевизијским екранима у „међународно право“, у „агресију на његову земљу“, у „интегритет“, у „легитимитет“ и друге чињенице фабриковане у мрачним закуцима озлоглашене УДБ-е. Дреница, Кошарја, Ораховац, Скендерај, Приштина, Ђаковица, Речак… биле су попришта крвавих битака, страшног рата, жртава и оскудица народа суоченог са насиљем и војном машинеријом криминала.

Биланс још увек није потпун само за Косово: 800.000 депортованих, 15.000 убијених и масакрираних, укључујући 2.400 бораца, остатак (90 одсто) ненаоружани цивили. Око 20.000 злостављаних албанских мајки и сестара, 3.000 несталих, од којих је већина пронађена на масовним гробљима у Србији, а судбина 2.087 других се не зна. Више од 218 џамија је спаљено, срушено или гранатирано, више од 1.100 насеља је делимично или потпуно спаљено, уништено је више од 200.000 кућа, станова, пословних просторија, занатских радионица, фабрика, школа, библиотека, културно-историјских споменика, културно-научних објеката итд., од којих су многи били под надзором Завода за заштиту историјских споменика [Исламско знање #216/2008].

Уништавање историјских културних споменика, као што су 218 џамија, спомен-комплекс Албанске Призренске лиге, нестанак бисти истакнутих личности нашег препорода и промена целог имена Косова, имало је за циљ оживљавање српских црквених митова и србизацију Косова [Ислами:2003, стр. 85]!

Тренутна ситуација српско-албанског сукоба на Косову ушла је у правац чији крај нико не може предвидети. Ескалација тензија између Русије и Украјине (НАТО), стално ескалирајућа терористичка борба на Блиском истоку и други догађаји могу променити глобалну ситуацију у кратком року или, барем, скренути пажњу са проблема који су остали суспендовани на Косову. Пристрасност међународног фактора је додатни, али континуирани проблем нерешених српско-албанских проблема.

Имали су прилику више пута да виде и схвате да решење косовског проблема не долази из Србије, већ, напротив, то је сам проблем. Нажалост по нас, такве пристрасности су примећене у свим периодима. Интервенција међународног фактора у последњем рату на Косову не би требало да нас изненади, као што нас не би требало изненадити ни суспензија проблема унутар њега! Шта можемо очекивати од међународног фактора у време када га чак и његови природни савезници остављају на миру!?

Не морамо да показујемо прстом ни на кога осим на себе, јер ако пратите дебате на нашим екранима, велики део дебатаната оставља утисак да је влада Косова више крива него влада Србије за створену ситуацију!? Пратим их, да бих оставио утисак да данас на Косову постоји слобода изражавања, али да је мало слободних новинара. Они су таоци прошлог система, страних господара (укључујући и Србију), политичког подземља и њихових агенди, али и наркоманије и лудих идеја! Видели сте како се „ћаска“ говори „пред наоружаним појединцима“ уместо имена које имају „терористи и криминалци“. Време ће доказати много тога што данас не знамо или не желимо да верујемо, али не смемо да не знамо историју и да учимо из ње, како се не би поновила.