„[…] Стога је од 1912. до 1918. године Косово технички било окупирана територија, при чему је Србија имала само де факто , а не и де јуре , контролу над Косовом.“ 1
Током октобра 1918. године, српска војска је, уз помоћ свог савезника, француске војске, успела да поврати североисточне албанске земље, које је освојила 1912. године и које је признала Лондонска конференција. Да би избегла отпор Албанаца, команда ове војске је 29. септембра 1918. године авионима бацила стотине прогласа у неколико градова ових територија (Куманово, Скопље, Призрен, Ђаковица, Приштина, Митровица, Нови Пазар, Плава, Гучи).
Преко њих, Албанци су позвани да се боре против аустроугарске војске и да бране српску мањину. Истакнуто је да ће им, ако захтев буде одобрен, бити понуђено „пријатељство“, што је значило да ће бити део окупације њихових земаља. Нова држава Југославија проглашена је 1. децембра 1918. Званично се звала „Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца“ (СКС) и Краљевина Србија, Краљевина Црна Гора (којом су Никола и његова династија збачени) и од делова Аустроугарске, укључујући Словенију и хрватске територије.
Србија је била доминантни елемент, не само због своје величине и командне војске, већ и зато што је владар Србије, престолонаследник Александар Карађорђевић (који је постао регент уместо њега 1914. године), проглашен за краља нове државе. Што се тиче Косова, оно је само по себи укључено у овај процес, јер се сматрало саставним делом Краљевине Србије.
Сви коментатори тог времена, као и сви каснији историчари, изгледа да су прихватили ову идеју као јасну и легитимну чињеницу. Малколм верује да је истина – у смислу легитимних чињеница – другачија. Према његовим речима, Косово (укључујући и Санџак И.А.) никада није било правно уједињено са српском државом. Малколм додаје:
„ Међутим, чудна истина је да Косово није легално укључено у Србију, чак ни према стандардима међународног права .“
Устав из 190. године је још увек био на снази у Србији
Када је Косово окупирано 1912-13. године, у Србији је још увек био на снази устав из 1900. године . Члан 4 овог устава јасно ставља до знања да никаква промена граница Србије не може бити важећа без сагласности Велике народне скупштине, а не „Обичне скупштине“ или парламента. Дакле, говоримо о широј скупштини која је морала бити сазвана да би се посебно разматрала уставна питања, а таква скупштина никада није одржана да би се расправљало или ратификовало проширење граница Србије, које би обухватиле Косово и Македонију.
Са српског становишта, тврди се да су, иако није поштована исправна унутрашња уставна процедура Србије, територије анектиране у складу са међународним правом и захваљујући уговорној моћи коју је краљ имао. Међутим, истина и чињенице показују да Косово није припадало Србији ни по једном критеријуму.
Штавише, Косово није правно укључено у Србију ни према домаћем праву нити у складу са међународним законима и стандардима. Јер, према Зефу Мирдитеу (У поводу књиге Ноеле Малколм „Косово. Кратка историја“) аутор тврди, када територија прелази из једне државе у другу уз помоћ окупације и то током ратног времена, тај чин након рата мора бити признат споразумом између две зараћене стране.
Ово се односи на Лондонски споразум који је потписан након рата између балканских савезника (укључујући и Србију) и османске државе. Међутим, Србија га никада није ратификовала. Исто важи и за Цариградски уговор, закључен у марту 1914. године између Србије и османске државе, према којем се Лондонски уговор сматрао ратификованим.
Ни Србија то никада није учинила. Исти је случај и са споразумом у Севру 1920. године, па чак и са оним у Анкари 1925. године, који је остао неважећи и неефикасан у вези са чином припајања Косова Србији. Наиме, споразумом у Анкари 1925. године, Турска је сматрала Косово делом Југославије, а не Србије. Формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, (према речима аутора Реџепа Шкријела), почела је отмица и уништавање муслиманске имовине – „ага и бејлера, који су опљачкани и спаљени, а један број ага и бејлера и њихових слугу је убијен“.
Ове пљачке су починили српски сељаци (кмети) јер су веровали да имају право на земљу коју су закупили за обраду. Као што је познато, слуге су били закупци земље, док су њени прави власници били агалари и бејлери. Осим у Санџаку, на Косову и у Македонији, у новом Краљевству је живело много муслимана.
Краљевина Јужних Словена Срба, Хрвата и Словенаца покушала је да се реши нелојалног албанског становништва, које је сматрано реметилачким фактором, и тиме стекне земљу погодну за колонизацију. Низом директних и индиректних мера подстицао је неопредељене муслимане на миграцију и у ту сврху коришћене су државне институције Краљевине Срба Хрвата и Словенаца (Југославије).
Одмах након оснивања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, насељавање Косова, Дукађина и Македоније Србима, Црногорцима и Словенима био је приоритетни задатак. За многе српске политичаре и неке научнике, албанско становништво је одувек био озбиљан проблем који је требало решити.
У чланку „Проблеми наше унутрашње колонизације” који је објављен у часопису Летопис Матице српске (Нови Сад, 1925, књ. 303, књ.3), Антон Мелик изјављује да:
„ Арнаути су, у неким областима, достигли апсолутну већину, јер, према нашој статистици из 1920. године, чине 63,9% у округу Косово, 60,5% у округу Звечану, 65,9% у округу Призрену, а Дукађин чак 80,8%… Главни задатак „треба да буде уништење јединства насељених Арнаута, на тај начин треба пре свега колонизовати Косовску равницу и Дукађин “.
У докторској дисертацији Аграрна реформа и колонизација на Косову (1919-1941) (Приштина, 1981), Ми. Обрадовић пише да аутор Петрит Имами (2016, Срби и Албанци..) примећује да је један од узрока који је створио напетост и изазвао незадовољство међу Албанцима на Косову био начин на који је влада спроводила српско решење „Српска буржоазија је желела да разбије компактност албанских села доводећи у њих досељенике.“
Поносни Албанац није могао да толерише понижење од стране агресивних досељеника, па је то био узрок убистава и стварања нових качака. (…) Жандарми су такође допринели лошим односима између досељеника и Албанаца.
По дужности су вршили злоупотребе, хушкали досељенике против Албанаца, пљачкали све што су желели и убијали без икаквог разлога. Након што је Србија успоставила окупациону управу путем војног и полицијског режима, извршила је терор и геноцид над Албанцима, користећи разне облике насиља.
Након завршетка Првог светског рата, 1. маја 1918. године, у Скадру је основан Комитет националне одбране Косова. Програм овог комитета предвиђао је решавање два главна задатка: обезбеђивање независности и територијалног интегритета албанске државе и анексију Косова и свих окупираних албанских крајева Албанији, у јединственој националној држави, као неопходан услов за политички, економски и културни развој албанског народа.
Надајући се, као и друге патриотске организације, да ће Мировна конференција у Паризу решити албанско питање, Косовски комитет јој је слао узастопне меморандуме са захтевом да се на Лондонској конференцији поштује независност албанске државе и исправе неправде учињене Албанији. Комитет, који је у свом програму имао ослобођење Косова и других албанских крајева, заштиту независне албанске државе и њену демократизацију.
Референца
Balkan Academia 