Поред тога што изазива сумње у вези са масакром у Рачку, српски план „Потковица“ је још један случај који је део немачких медија и политичара, углавном левичарских политичких група, политизован до крајњих граница. С друге стране, влада црвено-зелене коалиције, као и десничарска опозиција (ЦДУ, ЦСУ и ФДП) браниле су свој став да је кампања етничког чишћења на Косову најбољи доказ постојања плана „Потковица“, који је коришћен као инструмент за србизацију Косова.
Немачки министар одбране, Рудолф Шарпинг, инсистирао је да има у рукама српски план „Потковица“. „Српски војници су убијали труднице и вадили им бебе из утробе“, говорио би, додајући да су „играли фудбал са главама убијених“. Упркос критикама дела опозиције, немачки министар одбране инсистирао је да има у рукама српски план „Потковица“, који није могао бити детаљно откривен због поверљивости.
На конференцији за новинаре 16. априла 1999. године, скоро месец дана након почетка бомбардовања, Рудолф Шарпинг је саопштио штампи најновије вести о рату на Косову, наиме о српским злочинима над албанским цивилним становништвом: „Српски војници су убијали труднице, вадили су им бебе из утроба“, додајући да су играли фудбал са „главама убијених“.
Шарпинг – такође у свом дневнику о косовском рату – бранио је став да систематска депортација и масовна убиства нису били повремена политика Милошевићевог режима. Према његовим речима, српске војне и полицијске операције против албанског становништва на Косову догодиле су се много пре него што је такав план сачињен. С друге стране, Винфрид Нахтвај, члан немачке еколошке странке „Савез 90/Зелени“, у Комисији за одбрану, снажно се супротставио налазу свог страначког колеге, Јошке Фишера, о постојању оперативног плана Срба за рат на Косову и његовој намери за насилну промену етничке структуре на Косову.
Нахтвај процењује да овај план није играо никакву важну улогу за посланике немачког Бундестага, али је имао посебну улогу за ширу јавност, будући да се његов развој могао сматрати доказом за политику протеривања Срба. Била је то грешка немачких посланика који „нису радикално и доследно размишљали о алтернативи ваздушних удара“, тврди Нахтвај, наговештавајући да политичка и дипломатска средства нису максимално искоришћена за постизање мирног решења.
„Још увек имам много питања о томе да ли је све урађено“, тврди овај политичар када говори о ангажовању Бундесвера у косовском сукобу. Критичнији у том погледу био је немачки посланик из редова ПДС-а, наследник бивших источнонемачких комуниста, Грегор Гизи, једини немачки политичар који је отишао у Београд и састао се са Милошевићем у време НАТО бомбардовања, али који ниједном речју није осудио кампању етничког чишћења.
У том контексту, довео је у питање постојање плана „Паткој“, уз аргумент да је такав план назван по хрватској речи „Паткова“ и да српски војни стручњаци не би саставили такав план на овом језику. Годину дана након ваздушних удара НАТО-а на преосталу Југославију, у немачком Бундестагу, 5. априла 2000. године, поново су се одвијале контроверзне дискусије о садржају, објављивању и аутентичности документа „Операција Потковица“.
Тврдње дела опозиције и критичке извештаје медија да је било манипулације чињеницама од стране Запада у припреми војне операције Атлантске алијансе против Милошевићевог режима, немачки министар спољних послова Јошка Фишер оцењује као неистините све ставове који доводе у питање постојање плана „Потковица“ и масакр у Рачку.
Немачки министар спољних послова каже да војни план „Потковица“ није имао „функцију окидача“ за интервенцију НАТО-а против београдског режима, појашњавајући да је за овај план у Немачкој сазнало тек почетком априла 1999. године преко обавештајних служби. Штавише, напади НАТО-а на преосталу Југославију почели су 24. марта 1999. године, јер је, према подацима УНХЦР-а, у том периоду преко 200.000 Албанаца на Косову било у бекству, док је додатних 100.000 већ напустило земљу.
Посланица Хајди Липман (ПДС) питала је министра одбране о аутентичности документа „Операција Потковица“. Према његовим речима, српско војно руководство је имало за циљ систематско и потпуно протеривање албанског становништва и тражило је доказе за тадашње намере уништавања војних јединица ОВК. Немачки министар одбране, Рудолф Шарпинг, поновио је своје раније изјаве у вези са постојањем плана „Потковица“, објашњавајући да су оригинални извори потврдили да је сврха операције „Потковица“ била неутрализација ОВК.
Према речима министра, протеривање албанског становништва са Косова са циљем насилних регионалних и демографских промена на Косову такође је био део српских планова и тако нешто је потврђено дешавањима на терену. Скренуо је пажњу Бундестага да је „у време споразума Холбрук-Милошевић, 200.000 Албанаца депортовано унутар Косова, док је 98.000 депортовано ван Косова“.
У периоду преговора у Рамбујеу, било је 210.000 депортованих унутар Косова и 50.000 ван Косова. Док је у време преговора у Паризу број депортованих ван Косова порастао – на 60.000 депортованих. 24. марта 1999. године, број депортованих на Косову био је 250.000, док је ван Косова било 100.000 депортованих. У овом тренутку, ови догађаји потврђују оно што имамо као изворни материјал.“ С друге стране, стручњак за спољну политику СПД-а, Гернот Ерлер, говорио је о необичној и узбудљивој дебати, која се интензивно фокусирала на рад министра одбране, Рудолфа Шарпинга, који је и у Немачкој и у иностранству стекао велико поштовање за свој ангажман уз Атлантски савез фокусирајући се на операцију „Паткои“, његово постојање и варијанте ознака „Поткова“ или „Потковица“.
Докази за депортацију Албанаца и ЦИА У овој дебати, говорио је и о чланку часописа „Тајмс“ од 8. априла 1999. године, у којем су објављени докази да су методе протеривања Албанаца са Косова припремане месецима, а затим је реч по реч пронађено: „ЦИА је већ у јесен 1998. године сазнала за план са шифрованим називом „Операција Потковица“, са циљем убиства и депортације Албанаца у року од неколико месеци“.
Међутим, неки посланици у Комисији су тражили од Шарпинга додатна објашњења. Портпарол ЦДУ за одбрамбену политику, Пол Бројер, назвао је Шарпингове изјаве недовољним. Док је посланик Карл Ламерс из синдиката ЦДУ/ЦСУ изјавио у Бундестагу да операција „Потковица“ и Рачака и данас играју велику улогу, јер су их представници савезне владе користили у „морално претераном облику“ пре годину дана.
Док Кристијан Шмит (Фирт) (ЦДУ/ЦСУ) подсећа да је ова „прекомерна“ употреба, пре свега, послужила влади у дебатама Бундестага, посебно да убеди левицу у свом владином табору у неопходност ангажовања НАТО-а. Док је посланица из редова еколошке политичке формације, Зеленог савеза, Ангелика Бер, још једном бранила одлуку савезне владе од пре годину дана о ваздушним операцијама против остатка Југославије као безалтернативну, њена колегиница из редова партијске групе Анели Бунде Бах критиковала је овај став и захтевала потпуна објашњења за Речак и операцију „Потковица“.
Бир је такође нагласио да је немачко становништво показало спремност и великодушност за кризну ситуацију и да је немачка држава прихватила ратне избеглице. Преко 200.000 људи је дошло у Немачку са Косова, због околности које су тамо владале. Критички гласови за „измишљени план“ Критички глас на немачкој сцени испред Бундестага у вези са учешћем Немачке у операцијама НАТО-а у рату на Косову је бивши генерал немачке војске Хајнц Локвај, који је заузео критички став у вези са тврдњама немачког Министарства одбране да је имало план „Потковица“ на располагању, тврдећи да немачка влада има само назнаке за такав план.
Локвај и сарадници су тврдили да је план измишљен да би се оправдало учешће Немачке у овим бомбардовањима. Немачки телевизијски канал WDR је 2001. године, у документарцу „Почело је лажју“, тврдио да је цела прича била измишљена и да је служила само да оправда војне операције НАТО-а, односно учешће немачке војске у овој војној операцији.
С друге стране, овај извештај је описан као пристрасно извештавање од стране познатог новинара Матијаса Риба (FAZ) и Клауса Кристијана Малцана (Der Spiegel), који су критиковани због селективног извештавања о доказима и „нечистих“ метода истраживања. Овој критици придружили су се новинар и оснивач хуманитарне организације „Cap Anamur“, Руперт Нојдек, и посланик Бундестага Норберт Блим (CDU), који су оспорили налазе филма WDR-а.
Из горе наведеног, јасно је да су политички кругови и медији који су оспоравали право НАТО-а да интервенише у косовском рату истовремено оспоравали постојање плана „Потковица“, као и масакр у Рачку, оптужујући савезну владу и НАТО за недостатак воље да искористе политичке могућности за решавање косовског питања.
Да би се оправдао такав став, коришћене су разне конструкције, полуистине и теорије завере, само да би се оспорила интервенција Северноатлантске алијансе у спречавању хуманитарне катастрофе на Косову и за давање одговорности за убиства и масовне депортације албанског становништва. У том контексту, поред тога што изазива сумње у вези са масакром у Рачку, српски план „Потковица“ је још један случај који је део медија и немачких политичара, углавном политичких група левичарске оријентације, политизовао до крајњих граница.
С друге стране, влада црвено-зелене коалиције, као и десничарска опозиција (ЦДУ, ЦСУ и ФДП) браниле су свој став да је кампања етничког чишћења на Косову најбољи доказ постојања плана „Потковица“, који је коришћен као инструмент за србизацију Косова. Према њиховом мишљењу, управо је та војна интервенција спречила српско руководство да постигне овај циљ.
На крају, ваздушна кампања НАТО-а дефинисала је неуспех плана „Потковица“, према којем су српска војска, паравојне јединице и полиција систематски спроводили своју стратегију убистава и протеривања косовских Албанаца. Анализирајући систематску кампању депортације и масовна убиства косовских Албанаца, посебно током одласка Верификационе мисије ОЕБС-а за Косово (КВМ), може се несумњиво потврдити постојање српског плана „Потковица“.
Стога је било апсурдно успостављати везу између ваздушних удара НАТО-а и таласа депортација све до јуна 1999. године, будући да је интервенција Северноатлантске алијансе на Косову била стални и упорни захтев елите и албанског становништва, како би се окончао злочин српске државе на Косову.
Референца
Balkan Academia 