Написао Гјоке Дабај. Превео Петрит Латифи.

Следеће информације су преузете из књиге „ГЕНОЦИДИ СЕРБОМАДХ ДХЕ КЕНДРЕСА Е СХКИПТАРЕВЕТ” коју је написао Шабан Браха. Ови делови су саксовани из Гјоке Дабајсових чланака на Пасхтрику.орг

Српско-црногорски злочини над Албанцима 1878. године (стр. 53)

„Положај Албанаца расељених са њихових земаља под притиском и насиљем Црногораца био је тежак и веома тежак. У протесту у јуну 1878. године, између осталог, речено је: Колико су људи Црногорци одсекли уши, носове и усне… Одсецањем руку и стопала детету, показали су целом свету највеће страхоте које ниједан народ никада није видео.“

„Аустроугарско представништво је известило са Цетиња да су поља, куће, маслињаци и сва имовина немилосрдно одузети од Албанаца. Тако, лишени све имовине, јадни емигранти су сведени на прошење за хлеб. А та емиграција није била мала: Из новоанектираних крајева Колашина, Никшића, Шпузе, Подгорице, Жабјака било је око 1200-1500 породица. Емиграција је подстицана и притисцима, провокацијама и другим мерама, као што су слање деце у словенске школе, казне од 50 флорина за оне који нису отишли, обавеза мушкараца да носе црногорске капе, рушење и уништавање албанских гробља у Улцињу, у Подгорици…“

„Године 1883, аустроугарско представништво је известило да је из Подгорице емигрирало 955 породица са 3957 чланова. Из Шпузе 112 породица са 644 људи. Из Жабјака 40 породица са 293 људи. Из Тивара 34 породице са 166 људи. Из Улциња 38 породица са 170 људи. Из Никшића 228 породица са 1090 људи. И ови, да би се изборили са тешким животом, расули су се по Скадру, Лежу, Драчу.“

„Године 1886, како је известио страни представник у Скадру, емиграција становника Улциња се наставила без прекида. До сада је ове године у Скадар дошло 713 људи, међу којима је много богатих људи, док се ускоро очекује долазак још 50 породица.“

Српско-црногорски злочини 1914. године (стр. 211)

„Српски лист ‘Радничке новине’ из марта 1914. године дигао је глас против српске владе која је први албански устанак угушила крвљу невиних, а други крвљу побуњених.“ (стр. 211)

На страни 211 дат је преглед уништења једног од центара албанског устанка у провинцији Пердрин, након што се већина становништва преселила у област Хас: У Острозупу је спаљено 98 кућа и убијено 20 људи. У Бањи је спаљено 117 кућа и убијено 50 људи. У Беланици је спаљено 146 кућа и убијено 42 људи.

У Ладровици је изгорело 100 кућа, а 20 људи је убијено. У Гумцату је изгорело 80 кућа, а 10 људи је убијено. У Сенику је изгорело 30 кућа. У Ладроку је изгорело 45 кућа. У Јавору је изгорело 40 кућа, а 3 особе су убијене. У Лошици је изгорело 50 кућа, а 14 људи је убијено. У Новоселу је изгорело 18 кућа, а 4 особе су убијене.

У Терпези је изгорело 40 кућа, а 25 људи је убијено. У Царалуки је изгорело 33 куће, а 15 људи је убијено. У Скорошнику је изгорело 62 куће, а 3 особе су убијене. У Мируши је изгорело 25 кућа, а 4 особе су убијене. У Доменику је изгорело 10 кућа, а 5 људи је убијено. У Љубиши је изгорело 25 кућа, а 6 људи је убијено. У Кавасеру је изгорело 10 кућа, а 6 људи је убијено. Укупан број погинулих: 227, изгорелих кућа: 1034, кућа које нису изгореле: 346.

У селу Бање, рањеници су живи сахрањени. (стр. 212) У Ораховцу је стрељано 40 људи. (стр. 212) „Јадна Албанија, али још јаднија Србија!“, писале су тада новине „Радничке новине“. (стр. 212) Године 1914, у Скопљу је живело само 3.000 Срба, у Тетову 1.200, а у Дебру 604. (стр. 215) Из Манастира је расељено 20.000 људи. (стр. 227) До јануара 1914. године, скоро 3.000 становника је побегло из Дибре, остављајући своје домове спаљене, а поља опустошена. (стр. 227) У Мату, Черменики, Тирани и Елбасану, 1914. године, било је 80.000 избеглица, мушкараца и жена, голих и без крова над главом. (стр. 227)

Српско-црногорски злочини из 1918. (стр. 258)

У записнику Комитета за националну одбрану Косова, наведени су подаци о српским злочинима у децембру 1918. године:

Дана 2.12.1918. године, у Вокшу је опљачкано 18 грла стоке. (стр. 258)

Имер Бака, Камбер Елезит и Даут Елезит су силом и батинама опљачкани имовином вредном 23.000 круна. (стр. 258)

Исмаил Хоџа у Либожди је везан, претучен и украдено му је 18.000 круна имовине. (стр. 258)

Адем Имер у Лубенићу је везан, претучен и украдено му је 20.000 круна имовине. (стр. 258)

У Почесту, Пећ, масакрирани су осамдесетогодишњи мушкарац и дванаестогодишњи дечак. (стр. 258)

Бајрам Рама у Љубожду је опљачкан за 16.000 круна имовине. (стр. 258)

Махмут Али у Мужевини 13.000 круна. (стр. 258)

У Тафе Зимери су силовали мушкарце и жене и одузели 6.000 круна новца и 22.000 круна робе. (стр. 258)

У Уке Муси су узели робу у вредности од 19.000 круна. (стр. 258)

У Мурату Бајрамију су узели 7.000 круна. (стр. 258)

Од 17.12.1918. до 31.12.1918. године, Срби су опљачкали 346.000 круна имовине и 20.000 грла стоке. (стр. 258)

„Убиства су била у првом плану и континуирана.“

Дана 21.12.1918. године, Срби су убили 4 шехида, извели их из затвора у Ђаковици, спалили их близу града, затворили два дечака, Коле Чету и Лазера Чету, убили Јонуза Халила из Томофција у Љукавцу, Али Шабани из Вреле се удавио, његово тело је пронађено у локви после десет дана.“ (стр. 258)

„Дана 2. децембра 1918. године, приликом протеста на Париској мировној конференцији, истакнуто је да су црногорске снаге у Подгорици (Подгорица у то време није била главни град црногорске државе, Гј. Д.) не искључујући жене и децу, тешко претукле целокупно муслиманско становништво и починиле следећа варварска дела:“

Убили су 11 људи пушкама и изболи их ножевима, укључујући жену Хатиџе Лумахи, ранили Санију Шабу и Ислама Деласа, док су мучили Пашку Љукачева палећи му ноге. Пљачкали су и одузимали одећу и имовину коју су пронашли у кућама и складиштима муслимана и католика, а која је вредела 3 милиона круна.“ (стр. 259)

„Извори сведоче: Срби, који су 1918. године по други пут окупирали Косово, починили су злочине над албанским народом: Убили су и масакрирали 30.000 (тридесет хиљада) људи, спалили 168 села са 4.869 кућа и приморали велики број Албанаца да побегну“. (стр. 271)

У Дибру и околини Скадра, Срби су спалили 7.800 кућа и убили (хиљаде) људи и приморали више од 4.500 људи да побегну у Тирану или (унутар) Скадра… (стр. 271)

„Београдска влада, спроводећи свој план убијања и истребљења Албанаца, одлучила је да насели 7.000 исељеничких породица Врангелових Козака у Дреници, Пећи и Ђаковици.“ (стр. 271)

Српско-црногорски и југословенски злочини 1919. године

„Дана 4. јануара 1919. године, објављено је да је 9 Албанаца убијено, избодено ножем и удављено у подгоричком крају. (Имена су такође наведена. Г.Д.) (стр. 259)

„70 жена из Акове је одведено у православну цркву, присиљавајући их да промене веру, њихова деца су исечена на комаде бајонетима и (свих 70 жена) њихова крв је неправедно проливена.“ (стр. 259)

„У регионима Пећи и Ђаковице: у Трговишту је више од 100 Албанаца убијено без икаквог разлога, а њихова имовина је украдена…“

У Акови је варварски убијено више од 800 људи, њихова кућна имовина и стока су опљачкани. 46 девојчица је одведено из водећих породица у земљи, од којих је 6 силовано из части. Остале, да би доживеле исту судбину, одведене су у земље Црне Горе…

У селима Кошутан, Кошутица, Букељ и Бисирница, Срби су убили 21 особу и опљачкали 1390 грла стоке.“ (стр. 261)

„У регионима Рожаје, Сјенице и Јенипазара, убиства су пратиле крађе и силовања жена.“ (стр. 261)

„У селу Каралука, 9 људи је убијено.“ (стр. 261)

„У другом извештају, наводе се други подаци да је у Плави, Гучи и Ругови, од 17. до 25. фебруара 1919. године, масакрирано 344 људи, док је од 8. до 25. фебруара побројано 844 масакрираних.“ (стр. 262)

„У селу Кечеколе, убили су 11 мушкараца одједном и нагомилали их једног на другог.“ (стр. 262)

„20. фебруара 1919. године, у селу Керније, Истог, убијено је 17 људи, спаљено је 30 кућа, опљачкано је 20.000 говеда, украдена је одећа, пшеница, кукуруз и други предмети у вредности од 3.000 златних наполеона.“ (стр. 262)

„У селу Челопек, Пећ, 22. марта 1919. године, убијено је 16 људи, жена, деце, стараца и старкиња, опљачкано је 12 кућа, украдено је 500 грла стоке.“ (стр. 262)

„У Берану, Пећи, опљачкано је 40 кућа и 1.000 грла стоке.“ (стр. 262)

„Дана 20. марта 1919. године, у Плаву и Гучи, Срби су митраљезима масакрирали 356 деце, стараца, старица и инвалида, спаљујући их у ватри док су играли као звери око ватре, плесајући ‘балканског братства’.“ (стр. 263)

22. фебруара 1919. године… у Рожају је број жртава достигао 700 људи.“ (стр. 263)

„Дана 24. фебруара 1919. године, Савезничка команда је обавештена да су српски и црногорски вандали спалили Ругову, Плав, Гучи и присилили више од 15.000 људи са санкама и женама да се попну преко планине кроз снег. Старци, жене и деца који нису могли да побегну масакрирани су, а њихова имовина опљачкана.“ (стр. 263)

„Године 1919. У десет села Митровице масакрирано је 190 људи. У 105 села Вучитрна масакрирано је 1007 људи, спаљено је 1174 куће, опљачкано је 2430 кућа. У Тристенићу је масакрирано 23 људи, спаљено је 50 кућа, опљачкано је 55 кућа.“ (стр. 269)

Црногорски шовинисти су 1919. године спалили 598 кућа у селима Јабланица, Раушић, Стрелац, Стинић, Дечани, Царабрег, Лука, Белег, Перлеп. (стр.270)

„У другом извору се наводи да је у Приштини српска војска поклала више од 4800 беба, жена и стараца, под изговором прогона разбојника. У три села од 250 кућа, убијено је 1400 људи, а само 17 је побегло а да нису убијени.“ (стр. 270)

„У 17 призренских села, Срби су убили 376 људи, спалили 85 кућа и опљачкали 602 куће.“ (стр. 270)

„У Тетову су убили преко 160 људи и оставили их 7 дана без сахрањивања у земљи док нису почели да труну на пољу.“ (стр. 270)

„У Радишеву, у Митровици, пљачкали су и палили, а многе каламе су бацане у ватру да се испеку, а Срби су говорили: ‘Овако се истребљује корен Албаније!’ Даље је објављено да је српска војска уништила 30-35 села у Дреници.“ (стр. 270)

„У провинцији Пердрин, како се чини из штампе, поред убистава, било је још болнијих случајева. У селу Ћипева, мушкарци су стрељани, жене и деца су бачени у ватру и живи спаљени. Само један дечак је успео да побегне, од свих становника који су тамо затечени. Спаљено је 212 кућа, украдено је 38.600 говеда, 19.645 квинтала жита и 2.600 лира злата.“ (стр. 270)

„Дана 20. маја 1919. године, ђаковички начелник, Миро Продо, спалио је село Батуша, претворио га у пепео, везао 11 мушкараца за врбова стабла и, када је пламен горео ноћу, направио је од њих ковчег. Том приликом је узео 9000 грла стоке.“ (стр. 270)

„У Јабланици код Пећи, у то време, године 1919, убили су једном 78 мушкараца, а затим још 6.“ (стр. 271)

„У долини Злакучана, где има више од 30 католичких села, догодиле су се пљачке и убиства, а многи људи су живи бачени у пламен ватре.“ (стр. 271)

„Година 1919. је међу крвавим годинама под српским ропством. Само током два месеца јануара и фебруара ове године, у Косовској вилајети је убијено 12.370 људи и спаљено 6.100 кућа.“ (стр. 271) (Дванаест хиљада триста седамдесет! Г.Д.)

„У Плавском и Гучинском округу број утопљених мушкараца је 942, жена 399, деце 360, опљачканих кућа 2.073, спаљених кућа 945.“ (стр. 271) (Укупно хиљаду седамдесет једна жртва, само у Плаву и Гучи! Гј.Д.)

„У Радавцу, у Истоку, српске снаге су убиле 15 људи из једне породице и сравниле им кућу са земљом.“ (стр. 271)

„У Јабланици, Пећи, Срби су ушли у светињу, све вернике, заједно са имамом, везали конопцем и запалили светињу, живе их спаливши… Спалили су 32 куће, опљачкали село, укравши 30.000 грла ситне стоке и жито, млечне производе и кућне потрепштине у вредности од 40.000 златних наполеона.“ (стр. 271)

„Под изговором да су националисти, налазе се затвореници: 800 Албанаца у Призрену, 300 Албанаца у Тетову, 700 Албанаца у Приштини.“ (стр. 271)

„Пљачке и подмићивање били су део трагичних сцена, као и силовања. Стигло је до тачке где су женама силом узимали прсте, ломили им прсте, узимали им минђуше, цепали им уши, па чак и опљачкали децу у колевкама од одеће, пуцајући у њих бајонетима из колевки…“ (стр. 272)

„У току месеца јуна (1919), три пута су напали планине Река, почевши од планине Станић, и опљачкали 10.000 грла стоке, а деца су пронађена исечена на комаде у планинама.“ (стр. 272)

Српско-црногорски злочини 1920. године

„Дана 15. фебруара 1920. године, 98 Албанаца, мушкараца, жена и деце, опкољено је у централном насељу Истока, укупно 52 куће су спаљене и заплењена је сва имовина насеља у вредности од 50.000 златних наполеона, а само из једне куће је однето 1.500 турских златних лира.“ (стр. 282)

„Истог дана, 15. фебруара 1920. године, 100 људи је убијено у року од три сата, мушкараца, жена, деце, старих и младих.“ (стр. 282)

„Дана 3. марта 1920. године, у Бјелопоји, Истоку, укупно 22 особе су везане и одведене, усред ноћи, у шуму Хамет Бег, где су све поклане бајонетима.“ (стр. 282)

„13. јула 1920. године, Ракница је уништена артиљеријом, а на разореном месту пронађено је 43 албанска леша.“ (стр. 282)

„Дана 17. јула 1920. године, у Учи, Истоку, одвели су 9 људи и затворили их у кулу у селу Ковач. Везали су им руке и ноге, запалили кулу и живе их спалили. Затим су ушли у село и отели 20.000 говеда и оваца, 25.000 квинтала жита и кућне потрепштине у вредности од 6.000 златних наполеона.“ (стр. 282)

„У 41 насељу у Плаву и Гучи, Срби и Црногорци су починили многе злочине. Убили су 1.046 деце, убили 954 жене и убили 2.066 мушкараца! Укупно је масакрирано 4.066 становника ових крајева. Спаљено је 6.050 кућа, опљачкано 73.884 ситне стоке, опљачкано 17.842 грла стоке, укључујући 3.937 коња. Само у Плаву и Гучи и у 26 околних села спаљено је 1.017 кућа, а опљачкано 1.780 кућа.“ (Кр. стр. 284)

(ЈД Напомена: Под насловом „Делимичан преглед трагедија у Плавју-Гучи“, горе наведене бројке, шокантне до невероватности, аутор Шабан Браха је дао детаљне информације у облику табеле, како и сам каже, делимичне, на страни 283. Доносим их наведене у текстуалном облику, како би их учинио погоднијим за читање 🙂

У Гучи: 180 мушкараца, 40 жена и 50 деце се удавило.
5 кућа и 1 џамија запаљено, 50 кућа, 170 дуга и 15 хотела опљачкано, 5000 оваца и коза, 1500 крава и 50 коња киднаповано.
У Вутају: 110 мушкараца, 60 жена, 70 деце убијено.
200 кућа и 2 џамије запаљено, 250 кућа и 2 дуге опљачкано, 2000 оваца и коза, 601 крава и 58 коња киднаповано.
У Колинама: 26 мушкараца, 16 жена, 15 деце убијено.
8 кућа запаљено, 54 куће и 2 дуге опљачкано, 860 оваца и коза, 100 крава и 31 коњ киднаповано.
У Крошави: 15 мушкараца, 11 жена, 18 деце убијено.
18 кућа спаљено, 40 кућа и 1 хотел опљачкано, 580 оваца и коза, 113 крава и 22 коња украдено.
У Вишњави: 11 мушкараца, 8 жена, 6 деце убијено.
11 кућа спаљено, 30 кућа опљачкано, 720 оваца и коза, 140 крава и 30 коња украдено.
У Бодовици: 10 мушкараца, 6 жена, 9 деце убијено.
4 куће спаљено, 12 кућа опљачкано, 332 овце и козе, 71 крава и 5 коња украдено.
У Хакају: 14 мушкараца, 7 жена, 8 деце убијено.
20 кућа спаљено, 42 куће опљачкано, 1110 оваца и коза, 105 крава и 16 коња украдено.
У Војнаселу: 20 мушкараца, 9 жена, 12 деце убијено.
31 кућа спаљена, 33 куће опљачкане, 1237 оваца и коза, 152 краве и 21 коњ украдени.
У Ђиричу: 5 мушкараца, 50 жена, 8 деце убијено.
10 кућа спаљено, 13 кућа опљачкано, 300 оваца и коза, 62 краве и 5 коња украдено.
У Јасеници: 4 мушкарца, 6 жена, 5 деце убијено.
15 кућа спаљено, 15 кућа опљачкано, 311 оваца и коза, 51 крава и 6 коња украдено.
У Хоту: 15 мушкараца, 5 жена, 10 деце убијено.
45 кућа спаљено, 40 кућа опљачкано, 500 оваца и коза, 60 крава и 5 коња украдено.
У Богајчу: 25 мушкараца, 15 жена, 21 дете убијено.
40 кућа спаљено, 42 куће опљачкано, 1507 оваца и коза, 151 крава и 25 коња украдено.
У Перњанору: убијено 30 мушкараца, 9 жена, 14 деце.
20 кућа спаљено, 75 кућа опљачкано, 1205 оваца и коза, 124 краве и 22 коња украдено.
У Ливадају: убијено 33 мушкарца, 9 жена, 14 деце.
35 кућа спаљено, 85 кућа опљачкано, 507 оваца и коза, 54 краве и 15 коња украдено.
У Плави: убијено 172 мушкарца, 53 жене, 42 деце.
70 кућа спаљено и 2 џамије, 376 кућа, 90 дугаја, украдено 11 хотела, 5110 оваца и коза, 1242 краве и 256 коња украдено.
У Луж и Бахини: убијено 5 мушкараца, 3 жене, 8 деце.
15 кућа спаљено, 14 кућа опљачкано, 1005 оваца и коза, 157 крава и 11 коња украдено.
У Јари: убијено 15 мушкараца, 5 жена, 3 деце.
30 кућа спаљено, 35 кућа опљачкано, 562 овце и козе, 53 краве и 5 коња украдено.
У Месехету: убијено 16 мушкараца, 12 жена, 9 деце.
60 кућа спаљено, 65 кућа опљачкано, 840 оваца и коза, 92 краве и 5 коња украдено.
У Комарачи: 20 мушкараца, 8 жена, 10 деце убијено.
35 кућа спаљено, 45 кућа и 1 хотел опљачкано, 508 оваца и коза, 63 краве и 11 коња украдено.
У Шкотској: 13 мушкараца, 8 жена, 10 деце убијено.
30 кућа спаљено, 36 кућа опљачкано, 400 оваца и коза, 50 крава и 15 коња украдено.
У Нокшићу: 22 мушкарца, 8 жена, 7 деце убијено.
60 кућа спаљено, 65 кућа опљачкано, 2 крчме, 1 хотел,

Украдено је 840 оваца и коза, 92 краве и 6 коња.
У Аржаници: убијено је 17 мушкараца, 9 жена, 7 деце.
Спаљено је 12 кућа и 1 џамија, опљачкано је 19 кућа, 3 дуге, 2 хотела, украдено је 530 оваца и коза, 65 крава и 12 коња.
У Попају: убијено је 15 мушкараца, 7 жена, 9 деце. Спаљено је
35 кућа, опљачкано је 40 кућа, 1 дуга, 1 хотел, украдено је 422 овце и козе, 50 крава и 15 коња.
У Брезовици: убијено је 15 мушкараца, 7 жена, 10 деце.
Спаљено је 35 кућа, опљачкано је 40 кућа, украдено је 2102 овце и козе, 124 краве и 22 коња.
У Мартинају: убијено је 60 мушкараца, 40 жена, 50 деце.
95 кућа спаљено, 1 џамија опљачкана, 96 кућа, 2 дугаје, 1 хотел, 2230 оваца и коза, 720 крава и 32 коња украдено.
У Доњем Речану: убијено 9 мушкараца, 22 жене, 33 деце.
72 куће спаљено, 95 кућа опљачкано, 1 дугаја, 1 хотел, 1215 оваца и коза, 343 краве и 21 коњ украден.
У Вермошу: убијено 15 мушкараца, 5 жена, 10 деце.
3 куће спаљено, 20 кућа опљачкано, 2 дугаје, 3 хотела, 150 оваца и коза, 52 краве и 10 коња украдено.
У Бучелу: убијено 5 мушкараца, 2 жене, 8 деце.
13 кућа спаљено, 13 кућа опљачкано, 200 оваца и коза, 60 крава и 5 коња украдено.

„У области Река у Ђаковици убијено је 6 људи. У Пердрину и Дреници, Срби су запалили и починили нож и, само у месецима август-септембар 1920. године, уништили и оштетили 153 села, потпуно или делимично, где су, поред убистава, опљачкали и 37.072 оваца и коза, 6.228 волова и крава и 1.535 коња.“ (стр. 284)

„У Диберу је више од 300 села спаљено и уништено, а више од 30.000 Албанаца је било приморано да побегне у остатак Албаније.“ (стр. 284)

Бајрам Цури се 12. децембра 1920. године обратио совјетској влади, где је, између осталог, написао: У име 1.550.000 (милион петсто педесет хиљада) угњетаваних људи (који су делом прешли у Црну Гору, делом у Србију, а делом у Грчку), молим вас за дозволу за следеће: Срца албанског народа захтевају да им се дају следеће територије: Улцињ, Туз, Хот, Груда, Триеш, Плав, Гучи, Рожаје, Прешево, Бујановац, Билар, Жиберц, Шкуп, Тетово, Гостивар, Кичево, Преспа, Ресен, Џеватос, Чамерија са 150.000 (сто педесет хиљада) становника.“ (стр. 285)

Српско-црногорски злочини 1921. године

„Године 1921. много људи је умрло од употребе дрвета као оружја за убиство. Људи који су задављени (убијени) дрветом: 15 људи у селу Бање у Призрену, 5 људи у селу Черналука у Призрену, 10 људи у селу Офжевац у Вучитрну, 10 људи у селу Паланце у Вучитрну и 10 људи у селу Братје.“ (стр. 287)

„У граду Подујеву, 28 људи је убијено, 50 кућа је спаљено, а 55 је опљачкано.“ (стр. 287)

„У селу Кечеколе (Срби) су убили 490 мушкараца, спалили четири махале и опљачкали пет махала. У две породице, само једна девојчица је преживела у гајби за брашно. У селу Прапаштица, једном од најозлоглашенијих у ратовима за слободу, терористички садисти су масакрирали 1020 људи, спалили 80 кућа и опљачкали још толико. У селу Шурбан је убијена и опљачкана 31 особа, а затим је спаљено 28 кућа.“

У Бјелопоји је у пожару убијено и изгорело 30 људи, а 32 куће су изгореле. У селу Нишец је масакрирано 14 људи, неколико кућа је изгорело, а цело село је опљачкано. У селу Гердовс је убијено 25 људи, док је у Горњем Љупцу убијено 12 људи.“ (стр. 287)

„Невина деца и жене се убијају сваког дана, и тај посао се наставља.“ (стр. 288)

„Био је и случај где је мајка убијена, а дете је остало на дојци 24 сата, сисајући, док није стигла друга патрола, забила дете бајонетом и бацила га у ватру!“ (стр. 288)

„Није ствар у томе да су убијени као муслимани, већ су убијени као Албанци и управо зато што су Албанци.“ (стр. 288)

„У региону Призрен-Лума убијана су деца, жене и старци који нису могли да побегну… Убијена деца била су узраста од 2-6 месеци и 2-3 године. У међувремену, међу женама је било трудница које су погођене у стомак, убивши своје бебе у материци. Неке породице, са 24-25 људи, су збрисане.“ (стр. 288)

„У селу Шурбан код Приштине убили су Реџепа Сеферија, старог 11 година, Ћазима Сеферија, старог 8 година, и њихову мајку Хамиде, стару 50 година. Бафтјар Бекул, стар 24 године, његова мајка Михане, стара 60 година, његова жена Хасиме, стара 24 године, и њихово двоје деце изгорели су у пожару.“ (стр. 288)

Били су стрељани и раскомадани бајонетима:

Мустафа Рамадани, 90 година, Зилфи Касеми, 54 године, Асланијева жена, Зарифја, 50 година, његова ћерка Хаваља, 15 година, његова друга ћерка Наиља, 10 година, Шериф Јашари, 83 године, Абдурахман Мехмети, 50 година, и његови синови, Селмани, 4 године, и Бајрами, 2 године, његова ћерка Ђилшани, 14 година, Рамаданијева сестра, Адиља, 51 година, Тахирова жена, Аземини, 30 година, његов син Реџепи, 1 година, Абдурахман Шаћири, 7 година, Тахирова мајка, Зенепи, 64 године, и Шахинијева жена, Рабиша, 29 година, којој су бајонетом отворили стомак, извадили живо дете, а затим је убили ударајући је. на земљу. Остале су стрељали и бајонетима их избацивали.“ (стр. 288-289)

„Срби су, пре општег рата, убили једног сељанина у селу Шурбан и оставили за собом његову четрдесетогодишњу жену и две ћерке, једну од 18, а другу од 16 година. Српски жандарми су оскрнавили и обешчастили ове две девојке, убили их заједно са мајком и… са 31 чланом породице. Након што су их масакрирали, спалили су им тела.“ (стр. 289)

Масакиран бајонетима:

Мусли Шахини, 12 година, Фазлија, Ибишијева мајка, 65 година, Фатима, Ибишијева жена, 38 година, његова два сина, Рифат, 12 година, Џемали, 2 године, ћерка Фериџа, 4 године, Рамаданова жена, Емин, 20 година, Синанова мајка, Ћамиља, 50 година, Синанова жена, Фазлија, 28 година, две ћерке, Харисаху и Михан, 12 и 10 година, Дебрина ћерка, Назифја, 22 године, његови синови, Аслани, 20 година и Мустафа, 12 година.“ (стр. 289)

„Хашими, Мехметов тромесечни син, избоден је бајонетима и печен на ражњу, а од њега је направљен ћевап. Ивази, Мехметов син, 20 година, његова жена, Рабиша, 19 година, Ивазијева мајка, Азизја, 44 године, Абдулах Ибрахими, 55 година, Абдурахман Садику из Приштине, 40 година, старешина села, и Јашаријева жена, Динорја, 38 година. Ови јадни људи, након што су исецкани бајонетима, бачени су у ватру и спаљени.“ (стр. 289)

„Катиџа, Ниманова жена, стара 43 године, Емин Дема, стар 41 годину, Бајрам Салиху, стар 62 године, убијени су пушком и избодени бајонетом. Арифја, Рамаданова жена, стара 50 година. Ова жена је била удата у селу Трново, где је такође имала децу, и након што је дошла у Белопоју да види своју браћу, српски жандарми су је ухватили и живу спалили у ватри. Џемал Матура и његова жена и деца, њих 9, сви су стрељани без штедења никога, чак је и њихов тромесечни син избоден бајонетом.“ (стр. 289-290)

„У селу (У ком селу? Г. Д.) спалили су 25 кућа и опљачкали 32 куће. У селу Кечеколе, након што су убили имама, Адема Ефендију, старог 80 година, убили су и његове две ћерке, четири жене и његовог сина Мухарема, који су пронађени у његовој кући, и сина Мустафе, који је био гувернер региона Калец, као и његову породицу од 10 људи. Опљачкали су им имовину и спалили им куће.“ (стр. 290)

„Кајтаз Абдулаху је убијен и масакриран заједно са њиховим женама и шесторо деце. У махали Синанај у селу Кекекола, спаљено је пет кућа са 69 људи унутра. Нико од њих није преживео. Махала Курт, која се састојала од 40 кућа, потпуно је опљачкана и спаљена, а њени становници, 490 људи, су сви убијени. Само су Селим Рама и његова жена успели да побегну.“ (стр. 290)

„У селу Прапаштица убијени су: Ибрахим Гавори са породицом од 5 људи, Бећир Бајрами са породицом од 9 људи, 5 људи из народа Мусе Јахје, док је сам Муса Јахја, заједно са своја 3 сина, успео да побегне.“ (стр. 290)

„У овом селу (у Прапаштици? Гј. Д.) 80 кућа је опљачкано и спаљено, а становништво, укупно 1020 људи, је масакрирано и потпуно истребљено. Само 9 људи који су стрељани у планинама као пастири, успели су да побегну. У Прапаштици, када су почели масакрирати људе из породице Муса, једна осмогодишња девојчица се сакрила у чинији брашна и после 7 сати је изашла и побегла у планине. Ову девојчицу је у планинама пронашао Бећир Макофчи и питао је зашто је побегла. Рекла му је да су јој Срби масакрирали оца, мајку, браћу и сестре и да је од 15 чланова породице само она преживела.“ (стр. 290) (Види такође страну 287, Гј. Д.)

„У Урлану су насилно преобратили Хали Селатина и Хами Селатина, а пошто нису прихватили, убили су их обојицу, заједно са њиховим женама и децом, и опљачкали сву њихову имовину. Такође су убили Рамадана Дибранија са његових 6 синова, 3 ћерке и супругом. У селу Кусовица, Шериф Ука и цела његова породица су масакрирани, док је једна старица изгорела у пожару заједно са својих 9 деце и унучади.“ (стр. 290)

„У Гердафцу је масакрирано 25 људи само у породици Вели Галле и Бафтјар Хисен. (стр. 291)

„Чињенице показују да је то поступљено са посебном окрутношћу. Девојчица Мелиха Нухо Османи из села Попова, стара 8 година, масакрирана је док јој глава није пробита бајонетом и мозак јој није исцеђен!!! Жени Рефије Рустеми из села Горње Лапце, након што су је везали за ноге, пресечен је стомак, а дете извађено и убијено. Ова жена је примљена у болницу Америчког Црвеног крста, где је преминула. Вандализам силоватеља је даље истакнут, где се наглашава да су Срби који су ушли у кућу Хајдара Рушитија повредили његову част…“ (стр. 291)

„Извештај који се налази у досијеу ове године (године 1921, Гј.Д.) у централном архиву државе (у Републици Албанији, Гј. Д.), даје неке бројке које вреди (навести овде) делимично, иако датуми нису назначени. Према том досијеу:“

У Призрену-Луми има 956 утопљених и убијених људи, у Вучитрну 2394 утопљених и убијених људи и 2940 затвореника, у Приштини 4950 утопљених и рањених и 3650 затвореника, у Урошеву 1885 утопљених и убијених и 2400 затвореника, у Гњилану 900 утопљених и убијених и 2400 затвореника, у Прешеву 350 утопљених и убијених и 970 затвореника, у Плаву и Гучи 1810 утопљених и убијених и 300 затвореника, у Пећи 1840 утопљених и убијених и 3800 затвореника… Испоставља се да је само у 11 округа, Призрену, Пећи, Приштини, Вучитрну, Урошеву, Митровици, Ђаковици, Качанику, Гњилану, Прешеву и Плаву-Гучи, убијено и масакрирано 15.676 Албанаца, 22.660 људи је затворено.“ (стр. 291)

„Дана 6. августа 1921. године објављено је… да је комитет „Црна рука“ (Г. Д.), заједно са српском војском, спалио 300 троспратних кућа у пећком и ђаковском округу и убио више од 350 људи. Опљачкао је укупно 1.000 кућа и превезао опљачкану робу у стотинама запрега. Опљачкао је до 12.000 говеда, оваца и коња.“

У Каличкану, Броберди, Лукову, Студеници, Врелу, Љубожду, 173 куће су спаљене, а 343 су опљачкане. У Борну су убили десетогодишњу ћерку Мет Ибрахима. У овом догађају је убијено 12 мушкараца, један дечак и 3 су повређени. У Јабланици, у Лугу те Берани, у Глођану, Чалапеку, Иснићу, Берану, Крушевцу, 94 особе су масакриране, поред паљења и пљачке.

Просечна старост убијених била је 30 година, почевши од 20 година, па све до 90-годишњег старца Селима Хоџе из Јабланице (Пећи). Како је објављено 14. марта 1921. године, у региону Пећи међу масакрираним било је 200 дечака, деце до 10 година, 340 жена и младих жена, 270 стараца, од којих се 70 удавило ударањем дрветом. У Плави и Гучи, 26 деце се удавило у материци жена. (стр. 291-292)

„Овај геноцид се проширио далеко изван албанске територије Вардара. Само у 17 села Гостивара, одједном је масакрирано 408 људи, од којих је 31 спаљено, 79 жена и 5 деце. У селу Ђешовица је убијено 9 мушкараца, а 13 других и 7 жена је спаљено. У Калишту је убијено 43 људи.“ (стр. 292)

„Уништење кућа се осетило свуда. Посебно се осетило у селима Ђаковица и Пердрин. Како је известили из Ђаковице, села са 15.000 становника су уништена и пре 35 дана су спаљена: Роставца, Херечи, Дујака, Грамачели и Ђерђевик у региону Ђаковице, док је Подгури у региону Пећи“ (стр. 292)

„Српске снаге су 2. јула 1921. године започеле своје окрутне акције убивши 27 људи у планинском венцу Исник, међу којима 7 мушкараца из Осе Даутија, 3 из куће Тахира Силеа, и опљачкале 7000 оваца и 3000 крава и волова.“

У планинама Перлепи, Бабај, Белег, Јуник, Карабрег, убијени су: Пајазит Бајрами, Рустем Латифи, Хасан Зибери, Мисин Музлију, Идриз Брахими, Бајрам Хамза. Том приликом су опљачкали 10 породица, одвели 4500 оваца и 200 крава, опљачкали шта су пронашли и запалили им куће, ових јулских дана.“ (стр. 293-294)

„Списак масакрираних наставља се са 131 именом, међу којима је у Иснићу 5 браће, међу њима Адеми са синовима, Садриуом, Аљиуом, Осом и 3 (три) жене. Само у Иснићу их је 22, укључујући 3 (троје) десетогодишње деце и 3 (три) жене. У Витаку 12, међу њима 2 деце од 5 и 7 година и 2 стогодишња старца: Раме Бека и Мехмет Рама. У Јабланици су убили 39 људи.“ (стр. 294)

„Према вестима од 7. јула (1921), војна сила коју је организовала српска „Црна рука“ („Црна рука“) опколила је село Јабланицу, спаливши и масакриравши 60 људи. Трећег дана, у селу Раушић, удружио се са снагама које су дошле из Пећи, спалио и масакрирао децу, старце, жене и мушкарце, и опљачкао сва богатства села: Лубенића, Стреоца, Иснића, Прапацана, Дечана, Карабрега, Доњег и Горњег Шигаја, Белега, Луг-Берана.“ (стр. 294)

„Око априла 1921. године, Косовски вилајетски савез је обавестио Лигу народа… да су српски шовинисти убили 12.371 Албанаца, 20.000 је затворено, а 625 мучено, што изгледа да се односи на оне који су се удавили под мучењем.“ (стр. 294)

„Стари и нови српски досељеници су стављени у акцију, којима је Церовић сада дао још 1.500 комада оружја, управо да би се борили против албанског козачког покрета. Сада, наоружано словенско становништво, не само да носи оружје (на раменима) дању и ноћу, већ и пљачка Албанце и силује друге. У темељу њихових живота било је: Убијте и угњетавајте друге, да бисте ви могли да живите! Слоган тог дана био је: Убијте и протерајте Албанце, да би 5 Срба могло мирно да живи! И: Нема више Косова, постоји само Србија! Живела Србија без Албанаца! Чак: Живела Србија без Албаније!“ (стр. 294)

„Албанске чете су биле приморане да убију: Миросављевића, Арсу Перовића, Александра Ајдана итд., колонистичке терористе, али не и српске жене и децу. Албански оружани покрет бројао је око 3.000 бораца, деловали су у Струги са вођом Абдулахом Бојкуом из Бјелице-Калиште, у Плави-Гици са вођама Амиром и Медом Зером, Ујканом Исмаилом и Аганом Кајом са пријатељима, па све до региона Јабланице и Косанице, Санџака, Голака итд. Отпор је имао све оштрији политички карактер широм поробљених крајева. Чак и српски извори истичу да су албанске чете почеле да воде чисто национални рат.“ (стр. 294-295)

„У Албанској Морави и у албанском региону Вардар, предводили су искусни борбени вође попут Идриза Сеферија, Рамеа Абдила Пожеранија, Ислама Пира, Тахира Будрике. Они су, као и увек, остајали и деловали у кревету и непоколебљивим упориштима Бујановца, Прешева, Куманова, Карадака, Голака.“ (стр. 295).

У Албанском енциклопедијском речнику, издање из 1985. године, забележено је неколико масакра који су се догодили у нашој земљи: масакр у Манастиру 1830. године, са око 1000 жртава, масакр у Борови 1943. године, са 107 жртава, фебруарски масакр у Тирани 1944. године, са 84 жртве. Наравно, сва три ова масакра су била и биће забележена. Али, они које овде разматрамо, много су потребнији да се одразе у свим енциклопедијама објављеним на албанском језику.

Српско-црногорски злочини 1922. године

„У Рухоту, Обергину, Тробовцу, Љутогљави, Иснићу, Терстенику, Касици, Шкупу, Старадрану, многе куће су спаљене, а Срби су опљачкали 39.000 грла стоке која се могла идентификовати. Жито је такође масовно крадено. Само у Љутогљави у Пећком округу украдено је 40.000 квинтала жита и гроша, док је у Старадрану украдено 15.000 квинтала.“ (стр. 297)

„У селу Раушићу убијен је бег Делија са 15 својих другова, опљачкано је 20 кућа, украдено је 500 грла ситне и крупне стоке, кућна одећа и други предмети у вредности од 20.000 златних наполеона. Ова зверства су почињена по наређењу официра Милића Крстовића и Арсе Петровића .“ (стр. 297)

„У селу Обергјан, 2. маја 1922. године, Абдил Бајрами је убијен заједно са 7 пријатеља, опљачкано је 15.000 грла стоке и оваца, опљачкано је 200 кућа, одећа, намештај, жито и кукуруз, у вредности од 50.000 златних наполеона.“ (стр. 297)

„У селу Рухот, Истреф Шабани је убијен заједно са 5 својих пријатеља, 3 куће су спаљене, а 20 је опљачкано, 3.000 грла стоке и оваца је опљачкано, кућни апарати, жито и кукуруз су опљачкани, у вредности од 3.000 златних наполеона.“ (стр. 297)

„У селу Тробофч убијен је син Бајрама Теке, украдено је 1500 грла говеда и оваца, опљачкано је 18 кућа, украдено је жито и кукуруз, вредно 3000 златних наполеона.“ (стр. 297)

„У селу Љутоглава, Дин Бајрами је убијен са својих 5 пријатеља, 5 кућа је спаљено, а у селу је украдено 1000 грла говеда и оваца, украдено је 40000 квинтала жита, жита и кукуруза, и украдена је кућна одећа, вредна 15000 златних наполеона.“ (стр. 297)

„У селу Прапачан, Шабан Салихи VII је лично убијен. Њихова тела су бачена у бунар, како не би била пронађена за сахрану. Једна кућа је спаљена, 50 грла говеда и оваца је опљачкано, као и кућна одећа вредна 150 златних наполеона, а то се догодило 22. маја 1922.“ (стр. 297)

„У планинама села Иснић, убијен је Бардош Хаџија са 7 пастира и опљачкано је 9.000 оваца. Овај злочин је починио Саво Ћурковићи са својим српско-црногорским одредом. То се догодило 22. маја 1922. године.“ (стр. 197-198)

„У селу Терстеник, убијен је Весел Хаџија, осамдесетогодишњи старац, опљачкано је 1500 грла говеда и оваца, пшеница, јечам, кукуруз и 15.000 гроша златника. То се догодило 22. маја 1922.“ (стр. 298)

„У селу Старадран, горе наведеног датума (20. маја 1922. године) убијен је Шабан Хајдари, спаљене су 4 куће, опљачкано је 5000 грла говеда и оваца, пшенице, кукуруза, јечма и 15.000 квинтала гроша, кућна одећа у вредности од 12.500 златних наполона.“ (стр. 298)

„У селу Ушке, 15. априла 1922. године, Сејди Јашари је убијен јер је желео да се појави пред краљем (који је у то време био у префектури Пећ) да се пожали на варварства која су се вршила у његовом селу. Бацили су леш пред краља, говорећи му да желе да изврше атентат на њега. За овај чин, краљ је касније храбром (убици) доделио одликовање.“ (стр. 298)

„У селу Бучај у Пећи, 15. априла 1922. године, убијен је сам Абди Ибиши, осми, украдено је 1.000 грла стоке, жито и друге ствари у вредности од 1.000 златних наполеона. Ова зверства су починили варвари којима је командовао официр Милић Керстовић .“ (стр. 298)

„У селу Бучане у Пећи, 15. априла 1922. године, српски шовинисти су убили 9 људи, спалили 15 кућа, опљачкали 1000 говеда, жито итд., у вредности од 1000 златних наполеона. У селу Корутин убили су Лаша Хајдарија и опљачкали 500 говеда, као и предмете у вредности од 2000 златних наполеона.“ (стр. 298).

Српско-црногорски злочини 1923. године

„Српска војска је стрељала: Мифтара Шабана из села Попоћ, Силеа Мифтарија из Бровине, Садика Хаџијуа из Карабрега, Алија Бајрама из Стебове, Фазлија Бајрама из Морине. Врши велику пљачку, углавном пљачка, узнемирава села Молич, Бровина и Попоћ“ (стр. 303)

„У Јунику су спалили 12 кућа, убили 60 мушкараца и опљачкали. Ова ратна зона је током целе године остала мета српске војске и жандармерије, а посебно сама Ђаковица. Префектура Косова (Кукеш, Г.Д.) обавестила је Министарство унутрашњих послова у Тирани: „Обавештени смо да су југословенске власти у Ђаковици затвориле 150 локалних Албанаца и да је разлог за затварање и мучење проистекао из писма Хасана Приштине које су заплениле југословенске власти и да се за ово писмо каже да је фалсификат, креиран и измишљен у сарадњи са Српском радикалном странком.“ (стр. 303)

„Српске снаге су 1. октобра 1923. године у Јунику масакрирале 10 људи: Осе Бајрамија, Садрија Хајдарија, Реџепа Ахметија, Шабана Авдиуа, Зога Рустемија, Ибиша Етемија, Селмана Абдилија, Арифа Силу. У селу Расује масакрирали су 3 особе: Тахија Бахуаја Раманија и Тахија Малијана. Сви су имали између 18 и 50 година, осим Рамуша који је имао 6 година, био је тешко рањен у Јунику, где се Хасан Сејда борио у опсади. (стр.303)

„Година 1923 је сензационална година оружаних четова. У Хасу и Луме под командом Бајрама Цуррија, у ‘Арбене е Вогел’ у Дреници под командом Азема Бејте Галице, у Думници у Вучитрну, као и Мехмету Коњуху до других области у Србији. Карадак“. (Крс.п.304)

„Српска жандармерија је убила и масакрирала 23 особе. Од њих је било 18 жена и деце. Сви су спаљени, живи или мртви, у кући Мехмета Конјуха.“ (стр. 305)

На планини између села Гларево и Перчево, Азем Бејте Галица је затворио очи, остављајући за собом наслеђе: Борбу за слободу. Тако је завршено 5 ратова који су вођени у одбрану „Мале Албаније“ у Дреници, док је српска влада одлучила да ово огњиште слободе закопа са још 75 мртвих и спаљивањем 120 албанских кућа.“ (стр. 307)

Индивидуални српски тероризам 1918-1941.

„Српски геноцид над албанским народом пратио је и следио индивидуални тероризам, посебно од друге половине 19. века надаље.“ (стр. 307-308)

„Ликвидација Имера Призрена у Улцињу, Хаџи Зеке у Пећи, Рамадана Заскоција у Луми (1914), Исе Болетина у Подгорици (1915), Деде Ђо Лулија итд. представљала је ону опасну праксу која је скупо коштала албански народ. (308)

„Од 1918. до 1941. године, убиство и ликвидација албанских вођа представљали су веома добро познату праксу.“ (стр. 308)

„Године 1925, тачно у марту, када велика зима још није била готова, Ахмет Зогу и Кадри Мехмети, обојица агенти београдског режима, убили су Бајрама Цурија у близини пећине Драгоби. Убиство Бајрама Цурија почело је у Београду. Ахмет Зогу и Кадри Мехмети су награђени са 100.000 динара за његову ликвидацију.“ (стр. 308)

„Дана 14. октобра 1929. године, на Крајкутском мосту, преко Белог Дрима, убијен је Штјефен Ђечови. Призренски жупан, Б. Богдановић, и капетан жандармерије били су организатори убиства.“ (стр. 308)
„Ликвидацију Хасана Приштине планирао је и наредио Београд. Српски агент Ибрахим Чела, из Решњег манастира, 14. августа 1933. године убио је Хасана Приштину у Солуну и послао телеграм у Београд.“ (стр. 308)

„Плава и Гучија били су најкрвавији региони. Није прошла година без масакра. У Мартинају су убили Бајрама Хасија, у Вутају су убили Бајрама Садрија. Садик Мифтари је одведен ноћу и убијен. Абдилу Шабанију је стављен угаљ у уста и умро је под мучењем и у ужасу у клисури Враница.“ (стр. 309)

„Године 1925, мајор српске жандармерије у Ђаковици, Илија Поповић, починио је најстрашније злочине. Његова рука је бајонетима зацрнила очи Албанцима. Идриз Бека га је мучио целу ноћ, а затим убио, Марка Коликуа су тукли 24 сата и убили, Мустафу Хаџија су убили жандарми усред града, Ндуе Бибу, везаног конопцем, вукао је по улицама Ђаковице командант станице и стрељао, само да би касније рекао да су га убили комитети. Ндуе Души је толико претучен да је два дана касније умро код куће.“ (стр. 309)

„Четнички одред Милића Крстића, углавном обучен у албанску одећу, наводно је заробио Милорада Минића (и створио утисак да су га заробили албански одбори), како би отворио пут терору.“ (стр. 309)

„Тадашње новине ‘Хак’ из Скопља, написале су: ‘Овде не важе државни закони, већ закон буздована, јер, када се помену имена четничких војвода, као што су Ранко Трифуновић, Боро Миловановић, Коста Пећанац и Милић Крстић, страх се јавља већ од самих њихових имена.“ (стр. 309-310)

„Измишљани су изговори, посебно у окрузима и областима које се граниче са албанском државом, убијани су истакнути људи, тражећи и измишљајући најразличитије разлоге.“ (стр. 310)

„У међувремену, Лиги народа није било важно ко је истребљиван и како, у коју сврху, са колико окрутности и којим средствима. Није било важно ни ко су аутори тих истребљења.“ (стр. 310)

„Плава, Ђаковичка висораван, Призренска висораван (Лума), Дибрска висораван итд., које гранична линија пресеца попут мача који сече планине, у име Лиге народа, својим су очима видели многе акте терора. Баш као што није мањкало аката терора у дубинама Лапа и Голакуа итд.“ (стр. 310)

„Раме Хаси из Плава, очајан због српских зверстава, заједно са супругом, заробљен је на граници. Српски граничари су га заробили и убили, његову жену су држали на граничном прелазу скоро десет дана и мучили је, али је она ‘успела да им побегне из канџи уз помоћ једног сељанина’, а затим им је испричала све што се догодило.“ (стр. 310)

„Дана 20. априла 1930. године, у Иснићу у Пећи, српско-црногорски жандарми су убили Шабана Раму, старешину села, зато што се противио окупацији земље. У вези са овим убиством, у достављеним информацијама је наведено да није вођен записник, јер југословенске власти не придају значај убиству Албанца и не сматрају га злочином. Напротив, починиоци злочина су похваљени.“ (стр. 310)

„Дана 24. јуна 1934. године, објављено је да су југословенске власти у селу Језерц у Урошевцу ухапсиле и затвориле 3 сина Хаџија Адемија… ‘Најстаријег сина су обесили у затвору и изјавили да се он обесио ноћу… Разлог за хапшење и вешање је, како се наводи, тај што је њихова кућа на том месту била позната као кућа патриота’.“ (стр. 310)

„У селу Љукар у Приштини, Шериф Хајрулаху је убијен, а следећи су рањени: Шабан Шерифи, Ајет Латифи, Нуредин Рахмани и Фетах Рустеми… зато што нису послушали наређења да гласају за владину листу,… већ су гласали у корист опозиције. Против убица није покренут никакав судски поступак.“ (стр. 311)
„У селу Зим, жандарми су из бунара убили Шут Кику и још једног по имену Мараш.“ (стр. 311)

„Године 1934, Думница, Вучитрн и неколико села у окрузима Ђаковице, Призрена и Гњилана погођени су топовима и артиљеријом. Џамије су такође биле мета артиљеријских удара, који су имали за циљ да им науде не само као верским светињама, већ пре свега у националном смислу. Људи су мучени, били су приморани да раде у складиштима и било им је забрањено да продају стоку на пијаци, само зато што су били Албанци.“ (стр. 311)

„У међувремену, Срби су организовали митинге, где су портпароли режима захтевали енергичније акције и већу бруталност од жандармерије и полиције. И управо у Мердару, где се у октобру 1912. године одиграла крвава албанско-српска битка, на једном митингу су српски фанатици захтевали да се Албанци што пре ликвидирају.“ (стр. 311)

Колонизација албанских земаља и протеривање Албанаца (1914-1938)

„Геноцид са физичким нестанком отворио је пут експропријацији најбоље имовине. Рушене куће, нестале породице, ‘бегући’ елементи, ‘нестали у непознатом правцу’, мистериозно нестали, проглашени илегалним имигрантима итд., представљали су узроке (алибије, разлоге) за одузимање албанске имовине.“ (стр. 315) Тако је АГРАРНА РЕФОРМА постала специфична врста оружја за уништавање албанске имовине.“ (стр. 315)

„Званично тело за експропријацију била је Дирекција за аграрну реформу са седиштем у Скопљу и њен директор М. Крстић, један од најпознатијих антиалбанских противника.“ (стр. 315) Корисници земљишта били су:

1. Четници и добровољци, познати као професионални терористи, до 1925. године су заузели 43.861 хектара.
2. Бивши српски досељеници. Они су добили 18.173 хектара земље.
3. 107 српских породица, које су замениле своју имовину, имале су користи од 1.149 хектара.
4. Српско-црногорски елемент је имао користи од албанских поседа која су се граничила са њиховим имањима и још 24.566 хектара.
5. У земљишту остављеном за пашњаке, Срби су имали користи од 17.839 хектара.
6. За путеве, грађевинске радове и реке остављено је 4.420 хектара.

Војним јединицама (југословенским), образовним институцијама (југословенским) и „хуманитарним“ додељено је 1.604 хектара.“ (стр. 315) Посебан значај је придаван експропријацији Албанаца у пограничним окрузима са албанском државом. Ово, са циљем разбаштињавања словенских дошљака, у мери у којој би се прекинуо албански територијални, демографски и језички континуитет.“ (стр. 315)

„Експропријације албанског земљишта настављене су током целог периода од 1928. године па надаље и достигле су 381.000 хектара, дајући их досељеницима (арджакавет) из дубине Србије, Црне Горе и других територија Српско-хрватско-словеначке краљевине.“ (стр. 315)
„23. августа 1923. године, београдске новине ‘Политика’ су поновиле: Наш национални интерес је србизација и славизација Косова.“ (стр. 316)

„Док Г. Костић, 1928. године, пише: Српски елемент међу Албанцима сматра себе ‘заробљеником у албанском мору’, стога је слоган Београда: Што више нових досељеника, то више јача српски осећај међу Србима земље.“ (Судија: Срби земље били су они који су тамо отишли ​​чак и пре 5 година. Србин остаје 5 година и назива се Србином земље, Албанац остаје 5 векова и назива се дошљаком!)

„Српски план је био да се Косово и друге албанске територије испразне од 300.000 Албанаца и да се на њих населе 470.000 српских колониста.“ (стр. 316)
„Суштина, сврха, значај србизације албанских земаља био је да Косово отвори свој залив Београду, пун злата, сребра, жита и угља, којим би Србија могла не само да задовољи сопствене апетите, већ и да изађе на светска тржишта.“ (стр. 316)

„У селу Побрег у Ђевђелији, већ 1913. године, само 3 породице од 200 су избегле геноцид. У селу Пепелишт, од 500 породица, остало је само 300, а њихова имања од 4000 хектара су заузела 43 банатска власника.“ (стр. 316)

„На Косову и у албанском региону Вардар, до 1925. године, основана је 431 колонија, и то према следећим областима: У Грачаници 46 колонија. У Лапу 55 колонија. У Вучитрну 82 колоније. У Гњилану 32 колоније. У Неродимци 32 колоније. У Скопљу 22 колоније. У Жеглигову 29 колонија. У Пећи 45 колонија. У Ђаковици 27 колонија. У Дреници 32 колоније. У Фушебулу 7 колонија. У Битољу 19 колонија. У Охриду 3 колоније.“ (стр. 317)

„Шеф аграрне реформе објавио је из Скопља да је до 1. јануара 1928. године, од 225397 хектара унапред одређених за (пољопривредне) комплексе из 1923. године, колонистима додељено 111602 хектара земље.“ (стр. 317)

„Године 1930. југословенска влада је наредила целокупном становништву села око границе, од Ћафе е Морини до Паштрика, да што пре напусти своје домове и земљу и, ако жели, да се насели у унутрашњости Србије. Села којима је наређено да оду су: Ђочај, Јасић, Јуник, Батуша, Мулич, Бровина, Понашец, Попоц, Бабај, Бокеш, Дева, Воргево, Демјан, Крајк, Ђанај, Горожуп и села Ндрелај, Малај, Ступец и Мах, Ступец и Мали, у Пећком округу. Циљ је да се Црногорци доведу на њихово место и тиме смање и искорени албанска раса на Косову.“ (стр. 318)

„Косовска префектура (Кукеш у оквиру албанске државе, Г.Д.) је 1934. године објавила да је југословенска влада, са циљем насељавања у Призренској префектури, довела одређени број црногорских имиграната, око 200-300 људи, којима је додељена земља у општини Пиран према систему аграрне реформе.“ (стр. 318)
„У ствари, већ 1921. године постојали су извештаји да је 7.000 породица козака који су припадали генералу Врангелу из царске руске војске доведено у подручја Пећи, Ђаковице и региона Дренице.“ (стр. 318)

„На дан 31. децембра 1935. године, приказан је број пристиглих колониста (новодошлица) и кућа изграђених за њих и поклоњеног земљишта: У насељу Вардар, које се простирало од Шар-планине и Горе до Ђевђелије, 50-76 колонистичких породица са 16006 колониста, 72287 хектара поклоњеног земљишта, 5557 изграђених кућа за њих.

У насељу Зета, које је обухватало и Пећ, Исток, Митровицу, Ђаковицу и Придрин (Ораховац), 4738 породица са 7230 колониста, 46045 хектара поклоњене земље, 3562 изграђене куће за њих.
У насељу Морава, које је обухватало Лап, Вучитрн, Дреницу, 1459 колонистичких породица са 25559 колониста, 16470 хектара поклоњене земље, 1640 изграђених кућа за њих.“ (Крс стр. 319 и 333)

„Укупно, током периода 1919-1941, резултат српске колонизације био је, према др Милораду Обрадовићу, 53884 људи. Од њих је 49.244 било Срба. Према др М. Обрадочићу, од 1919. до 1941. године изграђено је 11.389 кућа за колонисте.“ (стр. 319)

„Од краја 1918. и почетка 1919. године почео је масовни одлазак Албанаца са окупираних територија Албаније на територије албанске државе.“ (стр. 324)

„Број имиграната из окупираних делова Албаније, који су остали у Југославији, у албанској држави, у годинама 1924-1934, израчунат је: у Драчу 694 породице, у Лушњу 639 породица, у Фијеру 466 породица, у Круји 639 породица, у Скадру 366 породица.“ (стр. 324)

Емиграција у Турску

„Емиграција у Турску изгледа да је најмасовнија и представља трајни одлазак са албанских територија у Краљевини Југославији.“ (стр. 328)

„Они који су дали главни подстицај миграцији у Турску били су: српско истребљивање, мач (бајонет), ватрено оружје, ватра, која је дивљачки прогутала животе хиљада Албанаца.“ (стр. 328)
„Други подстицај било је подударање српско-турских интереса. Србија је тежила посрбљивању делова Албаније које је освојила, Турска је имала празне земље у вилајету Једрене и другде (дубоко у Малој Азији), а са верске тачке гледишта, жудела је за Албанцима, мислећи да ће, пошто су исте вере, лако бити потурчени.“ (стр. 328)

„Једно лондонско представништво је то изразило на следећи начин: Званична тврдња Београда је да становници подручја које се протеже од грчко-југословенске границе до Митровице нису Албанци, већ Турци. Док Албанци, наводи лондонско представништво, кажу да у њиховим областима живи 740.000 муслиманских Албанаца и 80.000 католичких Албанаца.“ (стр. 328)

„Емиграција у Турску је такође била подстицана новцем, одећом и драгоценостима, са којима је емигрант могао да започне живот тамо где је отишао.“ (стр. 328)

„Југословенско-турски преговори, у директном интересу Велике Србије, почели су 1919. године и понављали су се до 1936. године, када је Турској предложена емиграција великих размера. Речено је (у билатералним разговорима) да ће 200.000 муслимана бити ишчупано са своје земље и имовине, у ономе што се звало Македонија, и одведено у Турску.“ (стр. 329)

„Каснија студија (Крс. Х. Хоџа, Перпарими бр. 5, Приштина 1970, стр. 432) закључује да је, заправо, до краја буржоаске Југославије (Српско-хрватско-словеначке краљевине, Г.Д.), 500.000 Албанаца расељено у Турску.“ (стр. 329)

„Године 1939, материјализован је југословенско-турски споразум (конвенција) о расељавању албанског становништва у Турску, које је цинично описано као турско.“ (стр. 332)

„Члан 2 тог споразума дефинише регионе (бановине) из којих би ово становништво било пресељено, а члан 3 детаљно описује фазе овог пресељења, које је, опет цинично, названо ПОВРАТАК.“ (стр. 333)

„Фазе би биле следеће: Године 1939, 4.000 породица би отишло у Турску. Године 1940, 6.000 породица би отишло у Турску. Године 1941, 7.000 породица би отишло у Турску. Године 1942, још 7.000 породица би отишло у Турску. Године 1943, 8.000 породица би отишло у Турску. Године 1944, још 8.000 породица би отишло у Турску.“ (стр. 333)

„Према члану 7, Југославија би исплатила турској влади износ од 500 турских лира за сваку породицу. Укупно, 20 милиона турских лира за 40.000 породица. Док би сва непокретна имовина расељених Албанаца, у складу са чланом 6, прешла у власништво југословенске владе.“ (стр. 333)“.

Српски и југословенски злочини над Албанцима (1941-1944)

Злочини од Воја Каличанеца

Командант земље, Војо Каличанец , започео је убијање албанских војника на овај начин: Послао је војнике око река Ситница и Лап, одакле их је, након што их је ноћу стрељао, све бацао у реку. Овај страшни масакр, без примера у историји, настављен је без престанка 6-7 дана. (стр. 383)

„У области Митровице има много Албанаца које су убили четници и српски жандарми… У Вучитрну су убили Тахира Маџунија из Вучитрна и Исмаила Авдијуа из Сувадола. Маџуни је убијен на варварски начин: с једне стране су му забили бајонет, а с друге стране ексер у главу и забијали су га чекићем док му нису забили главу у њу.“ (стр. 383)

„У Пећи су Срби и Црногорци убили 15 Албанаца. У Ђаковици су 9. и 10. априла (1941) у граду убили 12 Албанаца, у околини је стрељано 260 Албанаца. У Бичу су убили 3 (три) младе жене, једну са бебом у наручју. У школи у Рогови, 14. априла, убили су 13 Албанаца из села Смач, Улез и Фшеја.“ (стр. 383)

„У Призрену су 14. априла српски добровољци испред општине пуцали на неколико Албанаца, међу којима је било и деце попут дванаестогодишњег сина Сулејмана Делурија. Убили су и Зима и Ромају у Ђиноку.“ (стр. 383)

„Недалеко од Хани и Хотија, 10. априла 1941. године, направили су батерију од 15 становника Хотија, међу којима је Нике Зефи од Пјетера Пренке Смајлија побегао са мецима у нози, кога су претварали да су убили. Свима су им везали руке иза леђа и мучили их што је суровије могуће.“ (стр. 383)

„У пећини близу Подгорице, 11. априла 1941. године, Коле Уци из Триеша, старом 29 година, ископане су очи и одсечене уши.“ (стр. 383)

„На ивици Рибнице, близу Подгорице, 11. априла 1941. године, 9 горштака је везано, одведено у пећину на мучење и испражњени су меци у њихово тело (како би смрт наступила што спорије. Гј. Д.)“. (стр. 383)

„У Ћафи и Преску, 12. априла 1941. године, одведена су два осамдесетогодишња старца, Љул Петрочи и Деде Нике из Вуксанлекаја. Коле Нике у Вуксанлекају је такође упуцан док су га дизали из кревета у којем је лежао три године. Црногорци су 1911. године убили и његова два брата, Преташа и Ђона, и спалили му кућу.“ (стр. 383-384)

„У селу Кастрат, у цркви Гореј, 12. априла 1941. године убили су Вате Марасх Дасхи, 32, и Претасх Гјон Хуске, 53, обоје из Груда. (стр. 384)

„Војно-полицијски штаб је обележио (одредио, Г.Д.) регионе где ће терорисати Албанце и то баца светло на чињеницу да је све било организовано и испланирано… Али Југославија је капитулирала пред комбинованим нацистичко-фашистичким немачким, италијанским и бугарским нападом, иначе би се масакр наставио и надмашио би онај из 1913.“ (стр. 384)

„Али чак и након нацистичко-фашистичке окупације, терор и масакри албанског становништва од стране српско-црногорских шовиниста били су уобичајена појава.“ (стр. 384)

„У јесен 1941. године… Јзеир Драневина из села Драневина у Сјеници, везан је и одведен у планину. Тамо су га наслонили на бор, обмотали конопцем и живог закуцали.“ (стр. 384)

„Видевши да се Јзеирова породица и Дреновина уопште не покоравају, Срби су изненада зграбили Јзеировог брата, одвели га на брдо изнад села, везали га, положили га на рамена на земљу, сакупили дрва за огрев, бацили их на његово тело и запалили га. Крици су престравили село, његово тело се топило као свећа. О томе сведочи Зелиха Келменди.“ (стр. 385)

„Захо Дреновина, педесетогодишњи човек, кога је цело село поштовало, заробила је група српских убица у септембру 1941. године, везала га и одвела у српско село Пожећина. Пронашли су га само преко једне старице просјакиње. Мучили су га, дерли му кожу на челу и рукама, везали га за корито за псе (дрвена посуда у коју се сипа храна за псе, Г. Д.) где је, после недељу дана мучења, окончан његов живот.“ (стр. 385)

„Словени су организовани на систематски начин. Имају свој управни одбор и тела која обезбеђују свакодневне везе између центра и региона.“ (стр. 385)

„Нехумано дело (следеће, Гј. Д.) догодило се у албанској породици у селу Губавац. У четничкој заседи убијен је двадесетогодишњи дечак Јонузин, а жени која је била трудна беба је жива извучена из утробе.“ (стр. 393)

„Такви страхоти су захватили цео Санџак. У селу Висока, спалили су кућу породице Бучани у којој је било 12 људи.“ (стр. 393)

„У Липовици су убили једног сељана и његову малу ћерку, затим су убили и једног хоџу. Касније, близу села Мрамор, убили су два сељана који су се враћали из града.“ (стр. 394)

Злочини у Бихору

„Црногорски и српски четници, 4.000 или 5.000 или можда и више, под командом војводе Павла Л. Ђуришића, тајно су напредовали у села Бихора, прелазећи реку у гомилама у мраку ноћи.“ (стр. 398)

„Чим је становништво схватило опасност, четници су јурнули против ње.“ (стр. 398)

„Четници су организовали заседе, тако да би свако ко би изашао из својих кућа пао под метке њиховог оружја“! (стр. 398)
„Било је 2 сата ујутру, 5. јануара 1943. године, када су експлодирале три бомбе, сигнализирајући почетак разарања.“ (стр. 398)

„За кратко време, 82 села су уништена и истребљена. Неки од престрављених становника су изашли из својих домова усред ноћи, обучени и голи, али су упали у заседу четника. Раскидали су их, ватреним оружјем, ножевима и мачевима. Ко год је побегао из руку четника, умро је у планинама од хладноће.“ (стр. 398)

„Према истрази коју смо брзо спровели, испоставило се да је 3741 особа убијена, 634 рањено, док се 251, углавном жене и девојчице, воде као нестале. Сматра се да су заробљени како би се задовољиле жеље четника. На цивилизованом свету је да процени и процени ове злочине.“ (стр. 398-399)

„У каснијим документима, након провера комисија, објављено је: Међу жртвама трагедије у Бихору, у регионима Сјенице и Бјелопоје, има и оних који су побегли од терора. Ови, боси и неогољени, напустили су своје домове и куће, кренули планинским путем и већина њих је прешла границу. Сада су неки од њих у Бјелопоји, неких 4000 или 5000 људи, док је други део у Пећи, неких 6000 или 7000 људи. Сви су у истом стању. Рањеници и болесни су у великој опасности.“ (стр. 399)

Детаљи мучења

1. Глава дечака узраста 12-15 година, одсечена оштрим оружјем (мачем или ножем)…
2. Глава жене старости око 22-23 године, одсечена сечивом. Коса на глави је била спаљена, а кожа угљенисана…
3. Шамар дечака старости око 10 година (длан, Гј. Д.), такође одсечен сечивом…
4. Нога човека одсечена сечивом…
5. Десна рука, два прста одсечена изнад лакта и угљенисана…
6. Лева рука, одсечена у лакту и угљенисана…
7. Десно и лево уво човека печеног у ватри. Оба уха су одсечена оштрим ножем, што је видљиво на ивицама реза…
8. Десно уво, одсечено оштрим белим оружјем…
9. Нос и горња усна са свим брковима, одсечени изнад носне кости…
10. Десно око и лево око, уклоњени са свим капцима из очних дупљи.“ (стр. 399-400)

Подаци о масакру у Бихору, који су дати на страни 401 у облику статистичког прегледа, ја (Гј. Д.) доносим их овде у текстуалном облику, како би се могли течно читати:

„Емруш Мифтари, истакнути патриота треће деценије овог века (20. век, Г.Д.), неукротиви и храбри борац у заштити живота Албанаца од нациста и четника, аутор бројних политичких и војних акција, изведених у Пећи и Гњилану, све до атентата на браћу Радић, четнике из Пећи, извршеног 1943. године на булевару Тиране.“

Емруш Мифтари, човек који је подигао глас да разоткрије масакр у Бихору и човек који је у Тирану донео ковчег са доказима о том масакру, коначно је завршио у углу штаба Народноослободилачке војске Косова у Приштини. Везаних руку и ногу жицом, џелати ОЗНЕ (Одељење заштите народа) предвођени Спасојем Ђаковићем, раскомадали су га са необузданом окрутношћу, не остављајући ни трага од његовог гроба!“ (стр. 435-436)

Пљачка Бихора.

„57.000 оваца, 9.260 коза, 5.470 крава, 3.650 волова, 1.900 коња, 2.328 магараца, 81.753 живине, 59.000 квинтала жита, 9.000 квинтала путера, 440 квинтала меда.“ (стр. 402)

„Дана 23. септембра 1943. године, у једном српском прогласу у облику трактата, писало је: Са ножем у врат, спалићемо ваша села и градове, и ми и наши савезници, авионима и без милости ћемо све уништити. Сматраћемо вас све криминалцима и убијаћемо вас на сваком кораку… Албанац који буде помагао на било који начин… сматраће се правим Југословеном и биће признат са свим правима према статуту.“ (стр. 404-405)

„Дана 16. децембра 1943. године, Министарству унутрашњих послова Тиране је јављено да драгуни који се налазе у префектури Медвеђа, а носе име Косовски одред, врше масакре у селима Сфирце, Тупале и Гербач, која су једноставно албанска, као и у селима Равне Бања, Стара Бања, Лапаштица, Капит, Сјарине, Ђилекаре и Медвеђа, која су мешовита.“

У свим њима може бити 4000 људи. Ови масакри се спроводе са циљем да се Албанци присиле да оду одатле.“ (стр. 405)
„Из Улциња је јављено да су четници 4. фебруара 1944. године убили 3 Албанца код Тивара: браћу Стјепу и Пјетера Маручићија и Мухарема Драговоја, сина Омера Усте Халилија, старе 32, 30 и 19 година.“ (стр. 405)

У селу Корита: Мушкарци убијени 150, жене убијене 64, мушкарци рањени 63, жене рањене 39, мушкарци масакрирани 27, жене масакриране 28, деца масакрирана 121, деца спаљена 24, мушкарци смрзнути 27, жене смрзнуте 61, деца смрзнута 2. Куће спаљене 431.

У селу Лазане: Мушкарци убијени 29, жене убијене 10, мушкарци рањени 15, жене рањене 6, мушкарци масакрирани 6, жене масакриране 19, деца масакрирана 95, деца спаљена 55, мушкарци смрзнути 6, жене смрзнуте 9, деца смрзнута 26. Спаљене куће 104.

У селу Рашова: Убијено мушкараца 85, убијено жена 15, рањено мушкараца 55, рањено жена 22, масакрирано мушкараца 11, масакрирано жена 13, масакрирано деце 60, спаљено деце 88, смрзнутих мушкараца 6, смрзнутих жена 18, смрзнуте деце 141. Спаљених кућа 267.

У селу Баре (Селеница): Мушкарци убијени 80, жене убијене 61, мушкарци рањени 74, жене рањене 49, мушкарци масакрирани 34, жене масакриране 42, деца масакрирана 66, деца спаљена 98, мушкарци смрзнути 22, жене смрзнуте 29, деца смрзнута 31, умрло од глади 103. Куће спаљене 190.

У селу Савинопољ: Убијено мушкараца 153, убијене жене 234, рањено мушкарце 111, рањене жене 112, масакрирано мушкарце 77, масакрирано жене 117, масакрирано деце 235, спаљена деца 311, смрзнути мушкарци 42, смрзнуте жене 58, смрзнута деца 168, заробљено 251. Спаљене куће 452.

У селу Затон: Мушкарци убијени 93, жене убијене 56, мушкарци рањени 41, жене рањене 47, мушкарци масакрирани 30, жене масакриране 66, деца масакрирана 143, деца спаљена 130, мушкарци смрзнути 16, жене смрзнуте 91, деца смрзнута 61. Куће спаљене 319.

„Комисија основана у Рожаји за верификацију масакра у Бихару, обратила се Дирекцији Црвеног крста у Тирани на следећи начин:
Преко нашег представника, господина Емруша Мифтарија, заједно са медицинским извештајем, шаљемо вам кутију (заправо сандук, г.д.), где се налазе запечаћени докази о масакру који су црногорски четници починили над албанским становништвом Бихара. Кроз ове доказе, цео свет може сазнати да су ове радње починили црногорски четници у 20. веку.“ (стр. 399)

„Емруш Мифтари, истакнути патриота треће деценије овог века (20. век, Г.Д.), неукротиви и храбри борац у заштити живота Албанаца од нациста-фашиста и четника, аутор бројних политичких и војних акција, изведених у Пећи и Гњилану, све до атентата на браћу Радић, четнике из Пећи, извршеног 1943. године на булевару Тиране.“

Емруш Мифтари, човек који је подигао глас да разоткрије масакр у Бихору и човек који је у Тирану донео ковчег са доказима о том масакру, коначно је завршио у углу штаба Народноослободилачке војске Косова у Приштини. Везаних руку и ногу жицом, џелати ОЗНЕ (Одељење заштите народа) предвођени Спасојем Ђаковићем, раскомадали су га са необузданом окрутношћу, не остављајући ни трага од његовог гроба!“ (стр. 435-436)

„Дана 23. септембра 1943. године, у једном српском прогласу у облику трактата, писало је: Са ножем у врат, спалићемо ваша села и градове, и ми и наши савезници, авионима и без милости ћемо све уништити. Сматраћемо вас све криминалцима и убијаћемо вас на сваком кораку… Албанац који буде помагао на било који начин… сматраће се правим Југословеном и биће признат са свим правима према статуту.“ (стр. 404-405)

„Дана 16. децембра 1943. године, Министарству унутрашњих послова Тиране је јављено да драгуни који се налазе у префектури Медвеђа, а носе име Косовски одред, врше масакре у селима Сфирце, Тупаље и Гербач, која су једноставно албанска, као и у селима Равне Бања, Стара Бања, Лапаштица, Капит, Сјарине, Ђилекара и Медвеђа, која су мешовита. У свим њима може бити 4000 људи. Ови масакри се спроводе са циљем да се Албанци присиле да оду одатле.“ (стр. 405)

„Из Улциња је јављено да су четници 4. фебруара 1944. године убили 3 Албанца код Тивара: браћу Стјепу и Пјетера Маручићија и Мухарема Драговоја, сина Омера Усте Халилија, старе 32, 30 и 19 година.“ (стр. 405)

Српски и југословенски злочини над Албанцима (1944-1945)

„Др Васо Чубриловић пише: Након ослобођења (Косова и Метохије) 1918. године, задржали смо веома великодушан став према националним мањинама, а Албанци су искористили нашу великодушност.“ (Судија: Читалац је могао да види ту „великодушност“ посебно у мојим списима, објављеним пре овог, са бројевима од 7 до 14.)

„Албанци, Мађари и Немци (из Бачке, судија), три главне мањинске групе у Југославији, изгубили су право да се и даље називају нашим грађанима. Морају напустити нашу државу.“ (стр. 426)

„Начини србизације Косова и Метохије имају за циљ да се избегне сукоб са Републиком Албанијом. Потребно је да се овде делује обазривије и тактичкије него у Војводини.“ (стр. 428) (Судија: Овде обратите пажњу на одлучујући значај албанске државе. Али и на континуирану субверзивну активност према овој држави.)

„Треба прецизно утврдити која села и окрузи у Старој Србији (Косово, СБ) и у Македонији треба очистити.“ (стр. 429)
„Ратови су најпогоднији тренутак за решавање ових проблема (етничког чишћења)“ (стр. 429)

„Требало би основати концентрационе логоре, конфисковати имовину и, чим се укаже прилика, интерниране породице послати у њихове земље порекла.“ (стр. 429)

„Током чишћења мањина, требало би да обратимо посебну пажњу на интелигенцију и богате класе.“ (стр. 429) „(Према речима Душана Мугоше, на крају Другог светског рата, Аутономна покрајина Косово имала је 700.000 Албанаца и 100.000 (колоне) Срба и Црногораца“ (стр. 431)

Десет албанских вођа, које су убили њихови српски и црногорски другови: Емин Дураку, Зенел Хајдини, Хајдар Души, Рашид Османи, Садик Позхегу, Џевдет Дода, Мериман Јакупи (Браха), Емрусх Мифтари (Емрусх Мифтари), такође се помиње у бр. 14 чланака Д. Спа, Абду Глл, Аббан Сха Гј. Прешева. (Крс. стр. 433-436)

„У септембру 1944. године, у Медвеђи је нестало и сахрањено 7 Албанаца.“ (стр. 437) „Крајем септембра 1944. године, у Гостивару је убијено преко 100 Албанаца, 200 људи. У Тетову је убијено 80 људи, у Дервеу у Скопљу 200 људи.“ (стр. 437) „У гостиварска села су се вратили бивши краљевски слуге, који су, осим партизанске звезде, имали све од краљевског режима.“ (стр. 437)

„На улазу у Мавровско поље, у згради краљевске виле, званој Соколски дом, почели су да позивају све оне Албанце који су били потомци антитурског и антисрпског отпора, наводно на испитивање. Овде су биле целе собе испуњене Албанцима.“ (Албанци су позивали и закључавали се унутра, већина се никада није вратила својим кућама. Г.Д.) (стр. 437)

„У време када су џелати падали у екстазу од алкохолних пића и меса украдене албанске стоке, започели су нељудско мучење, како би задовољили своје садистичке укусе.“ (стр. 437)

„Један од оних који су умрли од мучења био је Ћани Синани, чија је кућа била база Антифашистичког рата и чија је мајка спасила од смрти два рањена партизана, сина Богдана Велковије и Сеита Допе.“ (стр. 437) „Овде (у тој вили), Бајазиту Вербанију су очи спаљене цигаретама пре него што су упуцани.“ (стр. 437)

„Десетине и десетине невиних Албанаца су овде спаљене, једноставно зато што су били потомци патриота и зато што су били Албанци. Међу њима су били Аслан Левнева и Латиф Римница.“ (стр. 438)“
„Људске лобање су пронађене на местима. У пролеће 1945. године пронађена је масовна гробница коју су случајно открила два млада пастира у смрчевој шуми на улазу у Мавровску равницу, око 200 метара изнад Соколског дома. (стр. 438)

„Такође на падини планине, у италијанском бункеру, између села Вербан и Кишница, пронађена су два распаднута скелета, али су по одећи били препознатљиви као Албанци.“ (стр. 438)

„На месту поред реке, код Кроја и Кичинца, та два млада пастира су такође пронашла две људске лобање, које је радник на одржавању пута, Јемин Вербани, закопао близу потока.“ (стр. 438)

„У селу Престева у Гостивару, у новембру 1944. године, сви мушкарци тог села, без изузетка, ухапшени су од стране официра ОЗН-е и стрељани. Само је четрнаестогодишњи дечак, који није био погођен мецима, побегао међу њима. Дечак је једва успео да се извуче из гомиле лешева која га је покрила. Тела ових Албанаца, тако варварски масакрираних, била су изложена у брдима и долинама, данима непокопана.“ (стр. 438)

„Током 21, 22, 23. и 24. новембра 1944. године… ови људи су убијени (у граду Гостивару, Ш.Б.): Абедин Алинафи, Халит Беба (који је такође био члан Народноослободилачког већа града Гостивара и током рата је помагао Ослободилачки покрет), Сабаудин Беба, Незир Хамза, Ћамил Кализи са својим сином Алијем Кализијем.“ (стр. 438)

„Дана 26. новембра 1944. године, у 21:30, у Гостивару, ОЗН је, без икаквог разлога, стрељала више од 20 Албанаца на улицама Гостивара.“ (стр. 438)
„У селу Врапчишт у Гостивару, више од 150 људи. У селу Пресек, крајем 1944. године, одвели су 12 Албанаца и све их стрељали усред села.“ (стр. 438)

„Крајем новембра 1944. године, 16. македонска бригада, 12 Албанаца, на полицијском пункту села Жега у Гостивару, након што су их свукли, изболи их ножевима и бајонетима, а затим их извели напоље и стрељали.“ (стр. 438)

„У децембру 1944. у Гостивару, титоисти су ухапсили 75 Албанаца, које су извели на пут и у поља, а да их нико није видео. Све су их стрељали на брду Градишт.“ (стр. 438)

„У селу Пирок у Гостивару, ОЗН је убила 27 Албанаца.“ (стр. 439)
„У логору Гостивар било је више од 5.000 Албанаца. У новембру 1944. године, у року од десет дана, стрељано је више од 300 људи.“ (стр. 439)

„Дана 17. новембра 1944. године, у хангарима Дуванског монопола у Тетову, затворили су више од 10.000 Албанаца, укључујући старце и децу. Исте ноћи, око 1.200 људи је стрељано.“ (стр. 439)

„Са овог места окупљања, људи из ОЗН-е су одвели 500 одабраних дечака, послали их у Скопље, наводно да се придруже партизанским снагама, и нестали без трага.“ (стр. 439)

„У Градецу, Тетову, припадници ОЗН-е су убили 35 људи, у Накадини 18 људи, а у Великој и Малој Речици 40 људи. Официр ОЗН-е Серђа (вероватно Серђа, Г.Д.) је својом руком убио 50 Албанаца, по наређењу мајора Строга.“ (стр. 439)

„Припадници ОЗН-а у Дибер е Мадхе ухапсили су осамдесетогодишњег старца Јахју Кабу, оца Лимана Кабе, заменика комесара партизанског батаљона који је убијен исте године, 1944. После два месеца мучења, пустили су старца. Два дана касније, преминуо је од последица мучења.“ (стр. 439)

„У Зајазу, Кићево, иза планине Градина, између Врапишта и Топлице, где су сви били везани шест по шест, ОЗН је масакрирала 320 мушкараца и дечака, узраста од 13 година и више.“ (стр. 439)

„Кроз концентрационе логоре и затворе намерно је ширено истребљење путем бактериолошке болести, тифуса. Један такав случај догодио се у граду Кичеву, где је, по наређењу вођа НЛО за Македонију, капетан Пепе Јованоски створио посебан затвор за лечење тифуса.“ (стр. 439)

„У скопском округу, истребљења су спровођена са посебном свирепошћу. У селу Бојан, НОВ је убио 76 мушкараца, жена и деце. У Блацу су убили 160 мушкараца и 50 деце, док су у Сарају убили 25 људи. Злочини у скопском округу били су међу најстрашнијима, спаљивање људи живих.“ (стр. 439-440)

„У јесен 1944. године, у селу Блаце, Карадак код Скопља, југословенски четничко-партизански су опколили село. Под изговором да су позвани на састанак, одвели су 127 албанских сељана и, након што су их повезали са њиховим друговима (браћом), код Дебаната е Точита стрељали су око 100 њих. Док је 27 других послато у Ујет е Тарт, даље од Хани и Елезита, и стрељали их све једног по једног. Познато је да су из истог села стрељани и двоје деце и две жене, од којих су једну убили на кућном прагу. Други подаци тврде да је број убијених био преко 170.“ (стр. 440)

„29. новембра 1944. године, две бригаде, једна српска и друга македонска, предвођене ‘комунистима’ попут Урошија Карадакута, окупиле су 83 Албанца из села Мучбаба, Букуроча е Кеће, Роматоча, Госпоница (овде су убили жену), Станец, Депсе, Грухали, Бурича (осамдесетогодишњи човек по имену Синан из овог села масакриран је ножевима у долини Војсаве), Курбали, Царавајка, Шурдан, Сефер, Лозбали, Бухић итд.

Према увреженом правилу, под изговором да одржавају састанак, на силу су окупили сељане и све их тамо везали са њиховим пријатељима и рођацима. Затим су позвали оружара, најпознатијег у том крају, поставили су им пиће и грицкалице, док су их жене из села терале да прокувају воду. Везали су их и ставили у поток, а затим им прво полили кључалом водом главе.

Крике мученог народа није могла да заглуши ни снажна пуцњава топа. Ти застрашујући крици престравили су сва околна села. На крају су скоро све стрељали. Једна старица је одведена од мужа, четири сина и унука. Када је замољена да изабере једног од њих, она је изабрала и спасила свог унука.

Међу убијенима је био и Реџеп Мемиши из Хисевука са четири сина узраста од 15 до 25 година. То су били Урошијеви радници који су се бринули о планини Копоран. Овај криминалац је отео ову планину од Албанаца уцењујући их… Оставили су масакриране људе у потоку. После 6 недеља, њихове породице су отишле и однеле (скелете) закопане у земљу… Неки од починилаца овог злочина касније су починили сличне масакре у кафићу Тоза у Прешеву.“ (440)

„У Кумановском округу, ОЗН је такође починила хаос. У Оризару, где су бугарски фашисти такође починили злочине, преживеле мушкарце су убили такозвани Титови партизани. Док су били у селу Сопот, убили су 20 мушкараца и покварили им част.“ (стр. 440)

„У Прешеву, у селу Букуроча, 8. новембра 1944. године, снаге ОЗН-е су, предвођене Салијем Прешевом, одвеле из њихових домова 36 људи, окупиле их у једној просторији и, без изузетка, потопиле кључалом водом.“ (стр. 440-441)

„Сведок тог времена такође прича да: У селу Букуроча е Кеће у Прешеву, варварско понашање српских шовиниста достигло је врхунац. Опколили су село пре зоре, пробудили становнике, натерали их да ископају бунар (јаму), обуставили радове на дубини од два метра и отерали људе одатле. На ватру је стављено буре воде, кључало је.

Позвали су 27 људи из села, старешине различитог пола, мушкарце, жене и децу. Везали су им руке, покрили уста и спустили их у јаму дубоку два метра. Војницима ОЗН-е није требало дуго да спусте буре кључале воде на тих 27 људи. Њихова тела су се топила као восак, тамо у тој јами, 300 метара источно од Букуроче у Прешеву, не 28., већ 29. новембра 1944. године, на дан ослобођења Београда, ОЗН-а је починила ово црно дело над Албанцима. Тамо, међу њима, истопио се живот Мурсела Букуроче заједно са 7 чланова његове породице, старости од 10 до 24 године.“ (стр. 441)

„Исто тако, у региону Бујановца, где су Албанци тајно и јавно нестајали. У Горњем Новоселу, 17. македонска бригада је масакрирала многе људе. Такође у селу Зарбинце, ОЗН није штедела бајонете против Албанаца, чак су изразили чуђење како Албанаца може бити у овим крајевима. Ово прича Фазли Рамадани из Новосела. У кафићу „Тоза“, док су Албанци били тукли и масакрирали у његовим подрумима, такозвани српски комунисти су се добро забављали.“ (стр. 441)

„Трагедија је прожела сваки округ и општину. Масакри су уследили у Жегу код Прешева и у целом том великом и јаком округу. Тамо у Жегу су убили Салиха Фетахуа и његовог сина Мурсела, који су били из села Куреџ. После овог злочина, кренули су узбрдо ка Куреџу, прве људе које су срели на путу, Хајруша Куртишија и Зилфија и Насуфа Сејдиуа, убили су их и оставили на путу. Затим су отишли ​​до кућа у селу, на брду.“

Тамо су одвели још 14 мушкараца. Петнаести је био парализован. Рекли су им да их воде на састанак, али су их одвели у Лисат е Зекбаши. Везали су их са њиховим пријатељима и стрељали свих 13. Један је побегао.“ (стр. 441)

„Имена стрељаних у Куреџу су: Далип Ибрахими са својом браћом, Абазијем и Арифом, и са синовима, Исламом и Мухаремијем; Фети и Фазли Укшини, браћа; Ахмет Ахмети са синовима, Синаном, Јусуфом и Јакупијем; Џафер, Реџеп и Ћахил Арифи; Бајрам Бајрами; Зилфи, Насуф и Нухи Сејдиу; Хајруш Куртеши. После 7 дана, жене из села Куреџ су отишле, однеле тела и сахраниле их у доњем делу села… Неке друге из ових породица су касније одведене у затвор у Прешеву. Тамо су умрле од вашки и од уједа пса. Само један од њих је нестао и нико не зна шта се са њим догодило.“ (стр. 441-442)

„У ширем округу Гњилана, убице у Титовој униформи су ноћу избоде ножем и убиле 21 особу различите старости, укључујући мудрог фармера Садрија Шерифа и његово деветогодишње дете Мухарема. У Седлару, Каменица, брутално су масакрирали 3 особе, а у Десивојцу 15 људи. Исто тако, у Карачеву, Лчићу и свуда другде, Албанци су убијани и дављени на веома болан начин“, каже Џавит Подина. У селу Крајнидел, варварски су убили 12 људи, у Коретини 11 људи из једне породице. У Ногошту су масакрирали 16 људи.“

У Лисовици су немилосрдно убили 7 браће, који су сви били зидари. Хамза, Ћерим и Ахмети су одведени у кућни притвор где су тешко мучени. На крају су им закуцали руке за под и пред њиховим лицем живог спалили шестогодишњег дечака, Мурсела Ћеримија.“ (стр. 442)

„Шабан Шабан Реџепи, Иљаз Шабан Рамадани и Суле Раме Реџепи такође су варварски мучени. Шабану Реџепију је пробушен нос и држан везан 24 сата на тргу Новосело у Премској лисији. Тамо су окупили сељане који су се затекли у својим кућама, а командант бригаде, по имену Керсто, запретио је: Урадићемо вам свима ово! Реч је била: Без отпора, без побуне, само покорност и ништа друго, иначе ће тако нестати албанско семе у овим деловима Бујановца.“ (стр. 442)

„У новембру и децембру 1944. године, у североисточним регионима Косова, није било центра или села које нису оставили нетакнути српско-македонски масакри. У малом селу Понеш у Гњилану, 12 људи је масакрирано одједном. Ужас је био свуда. Српски слоган тог времена био је: Не штедите нож, штедите метак! Ранковићеви садисти су трчали около говорећи: Нож у туђем мету не боли!.. Сада су постојали нови услови да се прикрију старе намере. Под ознаком револуције и са звездом на челу, Албанци су прогоњени као дивљаци у џунглама древне Африке.“ (стр. 442)

„У селу Шахићи у Гњилану, 28. новембра 1944. године, Сали Шахићи је у својој кући пронашао 12 чланова породице које је окрутно убила Српско-македонска бригада. Они нису били случајне жртве рушења, земљотреса, лавине, већ жртве српског и југословенског геноцида. Кривица је била само то што су били Албанци. Сали Шахићи је често болно препричавао трагедију своје породице:“

„Не знам како нисам полудео када сам стигао кући, када сам видео да је гроб прекривен несахрањеним телима. Држао сам се сабран, тело ми је било запрепашћено, али ми је ум радио: То ме је натерало да упоредим Тита и Пашића. Ово је била Београдска братска унија! Одмах сам рекао себи: Ах, Шћипни, колико си био одан свету, али колико су те издали! Једну по једну сам прегледао ране које је мој народ имао, ножевима и мецима. Моје тело се претворило у дрво, осим мог срца, као тај камен од ножа, бол ме је избацивао.“ (стр. 442-443)

„У селу Велеглава у Гњилану, крајем новембра и почетком децембра 1944. године, масакрирано је 35 људи, међу њима 7 жена и 2 деце који су детаљније познати. Помињемо и Идриза Саљиуа, старицу, 2 снаје и 2 деце. Једна од снаја је била звер… У Царавојки и Станеву, удавило се 75 људи.“

Старцу Мифтару Хајдарију, чији је син био партизан, језик је одсечен док је још био жив, а касније је опечен кључалом водом. Тако су Хајдар Хајдари (Мифтаров брат), Мусе Шерифи, Наим Шерифи… У селу Кар, 5. јануара 1945. године, припадници ОЗН-а су окупили 21 сељана из њихових домова и све их изболи ножем. Њихова тела су пронађена раскомадана, без носева, очију, ушију или руку. Такво распарчавање је учињено: Рифату Адемију и његовом осамнаестогодишњем сину, двојици браће Реџепу и Кадрију Шерифију, тројици браће Латифу, Расиму и Казиму Реџепију, петорици браће Зенулаху, Хабиму, Џемшиту, Аслану и Решиту Решитију.“ (стр. 443)

„Приликом уласка југословенских снага у Гњилане по други пут, преко 1000 људи је стрељано, међу којима су били Хаџи Хаља, Синан Шанџа, Рифат Мала, Расим Малићи, Халил Хасани… Официр Националноослободилачке војске Влададо Поповићи, потомак две генерације које су крвариле Албанце, убијале, разбашњавале и насилно протеривале са земље њихових предака, терорисале и руководиле актима терора и својом руком убиле 5 Албанаца.“ (стр. 443)

„Од руке југословенских ‘партизанских’ шовиниста, 100 албанских затвореника је убијено током њиховог премештања из Куманова у затвор у Врању. У Гњилану је 40-50 Албанаца стрељано без икаквог поступка више ноћи заредом. Једном приликом, 140 Албанаца је стрељано само у једној ноћи. Тако се, поводом наводног ослобођења града (у стварности, окупације, Г.Д.), сматра да је у области Гњилана уништено 8.000 Албанаца. Најпознатији злочинци тамо били су: Сима Милетићи, Владо Поповић, Љубо Шатроја.“ (стр. 444)

„У овом крају (у области Гњилана, Г.Д.), било је много жртава српског геноцида. Дивљаштво надмашује (вишеструко, Г.Д.) средњовековну инквизицију (као и хитлеровски холокауст, Г.Д.)“ (стр. 444)
„Есата Беришу су убили нехуманим гажењем распаравши му стомак… Хасана Бусавету су убили исекавши му тело на комаде док је још био жив.“

Убили су Абдурахмана Приштину тако што су га ставили у врећу, везали, а затим га тукли и шутирали до смрти. Алуша Хогоштија, фармера из Хогоштија, и Рамиза Малићија, трговца из Гњилана, задавили су ноћу без суђења, живе их затрпавши земљом.“ (стр. 444)
„У Кижији је 8 људи избодено бајонетима, а једна је жива спаљена. Дан Дурмиш је закључан у својој кући, везан, запаљен и спаљен унутра, док је син његовог брата исечен пред његовом породицом. Њихов четрнаестогодишњи рођак је такође тамо убијен.“ (стр. 444)

„Немогуће је овде представити све примере, акте и догађаје терора и геноцида који су се догодили у сваком округу, покрајини и граду. Међутим, дајемо неке од најтипичнијих примера на Косовском пољу и у Дукађинском пољу.“ (стр. 444)

„У Пољану, Урошевач, стрељано је 28 људи, међу којима је била трудница док је пунила воду у свом дворишту, као и 60-годишњи мушкарац, Раме Кабашин. Такође су заклали двоје деце, Абдила Занија и Илбера Занија, старих 13-14 година.“ (стр. 444) „Више од 200 је стрељано у Приштини, на месту званом Томбоче (требало би да буде Ток-баче, г.д.) (стр. 445)

„У Митровици је преко 2000 људи из града и околних села стрељано. У Вучитрну, унутар града, преко 400 људи је пронађено убијено и избодено бајонетима, затим сакривено испод смећа и у јамама.“ (стр. 445)
„У Скендерају је 250 људи пронађено исечено секирама и избодено бајонетима, унутар затвора, а затим изведено и бачено у реку Клину.“

Сви су пронађени везани жицама, заједно пет, шест и седам. У селу Прекал је стрељано 18 људи, од којих су Аџет Рама и његов син, Хазиз, син Ахмета Латифа, стар 18 година, супруге Халила Сејоке, убијени док су доносили воду из бунара, док су Каши Истрефи и Шазивар Али, три сина Нуредина Преказија, живи спаљени у пожару.“ (стр. 445)

„У Дубови је Халит Дубова стрељан са 3 сина и тринаестогодишњим дететом. У Пољцу је стрељано 28 људи, међу којима је и Хасан Велићин, коме је врат пресечен жилетом, а глава му је пронађена распала 20 метара даље. Био је то 75-годишњи мушкарац.“ (стр. 445)

„У једном дану у граду Призрену, у последњим месецима 1944. године, само у насељу Табхане стрељано је 70 људи, а 350 Албанаца је нестало. Рације су премашиле оне из времена краља и нациста.“ (стр. 445)

„Уке Садрија из Доброводе (Ораховца? Г.Д.) мистериозно је нестао заједно са своја два пријатеља. Убијени су мучењем. Да се ​​њихови крици не би чули, пратила их је музика“ (стр. 445-446)

„У децембру 1944. године, у Ђаковици, ОЗН је спаљивањем убила: Алија Саљиуа, Џана Беће, Шита Идризија и Хаџеа Селманија. Након десет дана хапшења, сва четворица су везана наопачке око ватре и тако су им душе изашле напоље.“ (стр. 446)

„Тафе Хаџија, Јонуз Назири, Џема Исуфи, Маље Шабани и Русте Кадрија, које је ОЗН ухапсила крајем децембра 1944. године, удављени су у граду Ђаковици унутар затвора ОЗН. Убијени су пијуком и, касно ноћу, колима су превезени до реке Ереник, где су њихове породице, после десет дана, пронашле трагове.“ (стр. 446)

„У региону Пећи, становништво је масакрирано у великим размерама. Мет Јупи, Бард Исуфи и Зенун Фека су стрељани од стране ОЗН-а. У селу Злакућан, ОЗН је ухапсила Тахира Шабанија, кога је, након мучења, стрељала. Заједно са њим, Шаћир Дема из Лубенића је такође стрељан, близу кафића Конзул.“ (стр. 446)

„Једне зимске ноћи, када је почела 1945. година, након опсаде и напада на село Новосело у Пећи, албанској мајци су подофицири одвели два сина. Један, Шабани, управо се вратио из Хитлеровог логора, где је провео 4 године младости, а други се тог дана спремао да се придружи војсци.“

Мајка је тражила да барем Тахири, онај који је требало да се придружи војсци, не буде одведен. Али подофицир је одвео оба сина и никада се нису вратили. Село је опљачкано, заједно са имовином и стоком, а на крају су куће спаљене, а пси су били везани унутра.“ (стр. 446)

„Исток у Пећи био је једно од жаришта где је терор сејао пустош. Тамо где извире река Исток, сви који су стрељани бачени су у јаму. Било је толико убијених и масакрираних да је вода постала загађена и чак је ни животиње дуго нису пиле… У селу Мужевине, општина Исток, у дворишту Реџепа Халитија, одмах поред пута, налазе се гробови породице од 13 чланова, укључујући и шестогодишњу девојчицу, која је стрељана на кућном прагу 22. децембра 1944. године…“ (стр. 446)

Српски и југословенски злочини 1945. године

„У селу Камеран у Дреници, Прва бокелска бригада убила је Садрија Хајдинија, особу коју је веће именовало да води бригаду, убила је једног сељана у Кишнареци и убила је деветнаестогодишњег дечака Јахира Веселија у његовом дворишту у Коротици у Глоговцу.“ (стр. 463) „Потоци Косова и Дукађинска равница били су прекривени лешевима невиних Албанаца.“

У Доњој Дреници лешеви су такође бацани у бунаре. У планинским потоцима села Гајбул у Вучитрну пронађено је 9 дечака узраста од 12-15 година везаних заједно и варварски удављених.“ (стр. 463) „У селу Мужевина у Истоку, у фебруару 1945. године, црногорска бригада је убила 12 чланова породице Реџепа Халитија, 2 сина, жене и девојчице, јер је Реџеп одбио да се преда тој бригади.

Један од црногорских терориста је вертикално подигао колевку седмомесечне бебе и пуцао у бебу из аутоматске пушке.“ (стр. 463) „У региону Гњилана повећана су убиства, али не и гробови, јер је много жртава стрељано у истом гробу. У једном случају, број масакрираних људи, бачених у јаму, достигао је 96 људи.“ (стр. 463)

„У Нистрови у Гостивару, Меглин и Ип Нистрова су убијени у фебруару 1945. године, на планини Кичиница, где су сахрањени посмртни остаци масакрираних Албанаца. У Танушу су, у исто време, Јонуз Елез Маљај и Баки Зуња мучене до смрти и убијене. Убиства 1 или 2 Албанца, у сваком селу и сваког дана, постала су уобичајена.“ (стр. 463-464)

„У марту 1945. године, група од 11 људи је одведена на сточну пијацу у Гостивару усред ноћи. Били су из Зајазија у Кичеву. Након што су их тешко мучили, стављени су пред аутоматске пушке… Стравичан догађај прича Ислам Тахир Тереница, који је успео да побегне од метака у мраку:“

„Из Гостивара су нас одвели у затвор у Кичеву. Сместили су нас у собу у којој није било других људи. Газили су нам ноге у крви. Нисмо имали где да седнемо. Држали су нас два дана. Ни сат ни дан нису одлагали због крви наше браће. Мирис крви је узнемиравао наша срца и душе. Тамо више нисмо били људи.“

Из друге собе су нам јавили да су људи овде убијени одсецањем глава тестером. После два дана су нас одвели одатле. Задржали су само Јонуза. Остатак нас је послат у затвор у Гостивару, али када смо видели место на обали Вардара, на пијаци живих, схватили смо шта нас чека. Ја сам успео да побегнем у мраку, остали су стрељани.“ (стр. 464)

„На обалама Вардара, сваке ноћи овог месеца (марта 1945) стрељано је 20-30 људи из различитих крајева. Људи су излазили и претраживали обале Вардара трагове својих рођака, који су избодени ножем, удављени или убијени ватреним оружјем.“ (Krs. стр. 464)

„Једног дана у марту 1945. године, титовци су одвели 105 Албанаца на обалу Вардара, од којих је само 5 преживело. Њихово убиство је извршено распарчавањем бајонетима и бацањем тела у реку. Ове жртве су припадале селима Палчишт, Речица, Синићан, Седларце, Жоровјан у Тетовском округу, а ухапсио их је капетан тетовске ОЗН-е, Зорићи.“ (стр. 464)

„Након што је убила мужа, једна Албанка је одведена у Нистрову и тамо су јој официри ОЗН-е спалили прсте на рукама и ногама ужареним угљем и запалили мало барута на брадавицама и грудима, говорећи јој: Ове груди морају бити спаљене, јер још увек могу да окоте штенце.“ (стр. 464)

„Мучења, масакри и истребљења, током овог циклуса, уследили су од 8. фебруара до 10. јула 1945. широм Косова и других региона. Изговор су били албански устанци. У ствари, те устанак самоодбране изазвала је сама косовска војна команда, према задатку који је поставило београдско руководство.“ (стр. 464)

„Посланик Речког вилајета из села Белице, Живко Браховски, појаснио је председнику Народноослободилачког савета Дибре, Аћифу Љешију, у вези са овим истребљењима: Имамо наређења од Љаза Колишевског, чак и одозго, да морамо да извршимо добро чишћење у редовима Албанаца. Прави елементи морају бити очишћени одмах.“ (стр. 465)

„Светозар Вукмановић Темпо, изасланик Централног комитета КПЈ у Народној Републици Македонији, сматрао је ову акцију етничког чишћења спором, па је скренуо пажњу македонском руководству и наложио им: „Оне које морате да очистите, одерите их што је пре могуће.“ (стр. 465)

(Напомена судије: СВ Темпоја је дошао из Цернице, црногорске покрајине која се граничи са нашом покрајином Тивар. Ми Албанци, њихове вековне комшије, никада нисмо провоцирали ту покрајину, која заправо није словенска, већ славенизована Арбјеро. Који је био разлог да људи попут овог Темпоје толико мрзе Албанце?! И није био једини из Цернице који је послат у Вардарску област да убија Албанце. Било је и других.)

„Џеладин Хана, из Ђаковице, један од револуционара познатих још из средње школе, убијен од стране шефа ОЗН-е, односно УДБ-е Косова, у децембру 1948. у Приштини, док је био у тајном хапшењу, био је члан Националног ослободилачког савета Косова и директор листа Рилинђа и, у то време, пре него што је убијен, припремио је ове сажете податке о геноциду над Албанцима у Аутономној покрајини Косово и у Народној Републици Македонији:“

5200 Албанаца убијених од стране српско-црногорских четничких терористичких снага. (Гј. Д. Бројка коју треба проверити, јер би могла бити штампарска грешка, или четнички масакри у Плав Гусима, Рожају, Санџаку итд. нису укључени)

86.000 убијених, покланих, живих спаљених, од којих 36.000 у Косовској равници, 23.000 у Дукађинској равници, 27.000 у Вардарској области.
220.000 рација ОЗН-е, укључујући и поновљене, у неким породицама чак 5 пута.

200.000 Албанаца је било подвргнуто истрагама ОЗН-е, праћеним батинама, увредама, клеветама, притисцима и претњама свих врста.
2 до 8 војно-ОЗН-ових операција, према регионима, све против албанског становништва и ниједна против српске, македонске или црногорске мањине.“ (стр. 465-466)

Српски и југословенски злочини (1945-1947)

„Чак и у нацистичким крематоријумима, топили су се чак и са костима: Џевдет Дода, Бислим Халими из Лапија, Абдурахман Бериша-паша из Приштине, Халит Рушит Ибиши из Церниле из Урошевца, Рифат Џемал Шала из Лапија… у Ђаковици, њихали су се на нацистичком одру за истинско национално самоопредељење“. (стр. 468)

„Баки Сали Салиу из Зллатара из Урошевца дао је живот на Косово где га је Косово послало: у Кикинду у Војводини, баш као Реџеп Џемал Хазири из Смире из Гњилана у региону Илирске Бистрице (Илирска Бистрица, Гј. Д.), Фериз Бајрам Красники из Ораховца и у легендарном Кадри Језајзеру Биглавину у Кадри Језајзеру. Љубљане, који су се храбро жртвовали за ослобођење словеначке земље.” (стр. 468)

„Босна је сведок, поробљена и тешко нарушена од стране српских и нацистичко-фашистичких освајача, који су осетили пуцање албанског оружја од Лабарије до Косова, са својим немилосрдним синовима. Међу њима: Адил Морина, Исмаил Крјезиу, Ћерим Весел Шаља, Реџеп Садик Мулај, Реџеп Мурат Реџепи, Сабит Рустем Беколи. На тлу Босне, за њену слободу, жртвовано је 600 синова Косова.“ (стр. 468)

„Косово и други крајеви, у пламену народне националноослободилачке револуције, истопили су животе 6200 храбрих људи, од 55000 бораца Народноослободилачке војске Косова у Другом светском рату.“ (стр. 468)

„Албанци су свуда проливали крв (такође и за ослобођење народа) Југославије, али та крв је била издана и газена. Од фебруара 1945. године постојала је дилема, да ли ће албанска застава постојати на Косову (а други делови Албаније су остали под Југославијом).“ (стр. 468)

„Четири циља албанске борбе и сукоба у Другом светском рату била су угрожена: 1. Моћ Националноослободилачких већа одобрених на Бујанској конференцији. 2. Принцип самоопредељења, у ком случају би Албанци који су били захваћени Другим светским ратом под монархијском Југославијом требало да буду уједињени са остатком Албаније. 3. Идеја републике за Албанце унутар југословенске државе. 4. Сама Демократска Албанија је била у опасности да падне под српско-југословенску хегемонију.“ (Крс стр. 471)

Чланови штаба УН: Иво Лола Рибар, Александар Ранковић, Милован Ђилас, Јосип Броз Тито, Сретен Жујовић, Андрија Хебранг, Моша Пијаде и Едвард Кардељ.

„Дана 18. фебруара 1945. године, Тито је, са Фадиљем Хоџом и Миладином Поповићем, дошао до закључка да аутономију Косова треба потврдити са правне тачке гледишта у новој југословенској федерацији.“ (Krs. стр. 471)

„На састанку са делегацијом Албанаца, која се састојала од 24 особе (1945), Тито је у свом првом говору оптужио Албанце да се боре заједно са нацистима против народноослободилачког покрета. Затим је додао: Наша држава је недељива… У новој држави, Албанци ће се осећати као грађани са једнаким правима и нико их неће омаловажавати. За албански народ биће исто да ли су у границама Албаније или Југославије.“ (стр. 471)

„Један од чланова делегације, Ћемал Лужа, каже: Изашли смо са овог састанка са Титом, где смо некако имали последњу наду. Тамо смо врло јасно видели колико је сати. За нас Албанце било је поноћ, за Србе и брадате Београђане било је поноћ.“ (стр. 471)

„Скоро половина чланова те делегације, 9 људи, попут Халима Спахије и његових пријатеља, нестало је.“ (стр. 472)

„У међувремену, албанске територије, поново под Југославијом, биле су подвргнуте административној фрагментацији, таквој да се Албанци никада нису могли опоравити. Под зависношћу Србије, као аутономна покрајина, остављени су Косово и Дукађинска равница, али одвајањем неколико округа: Прешева, Бујановац, Медвеђа, Тутин, који су директно прешли у Србију и остали су без аутономије, као и Куманово, Скопље и Тетово, који су, заједно са осталим окрузима, Гостивар, Кичево, Ресен, Охрид, Струга, Дебар, остављени Републици Македонији. Црној Гори су остављени: Рожаја, Берана, Плава, Гишија, Хоти, Груда, Триеши, Тивар, Улцињ. (стр. 475)

„У периоду април-мај 1945. године, у име реквизиције за војску, из скраћене покрајине Косово и Дукађинске равнице одузето је следеће: 37.632 квинтала пшенице, 7.529 квинтала кукуруза, 439 квинтала брашна за скроб, 11.569 квинтала меса, 4.000 квинтала пасуља, 1.950 квинтала путера, 149 квинтала кафе, 238 квинтала дувана.“ (стр. 482)

„Касније ће Борис Кидрич, један од југословенских лидера из Словеније, истаћи да је опљачкано 65.000 тона жита.“ (Крс. стр. 482)
„Године 1947, од 4000 Албанаца мобилисаних у такозване радне бригаде Македоније (албански регион Вардар, Ш.Б.), више од 2000 њих је отровано од стране титоиста у округу Горица близу Трста.“ (стр. 485)

„Потпуније информације детаљније објашњавају овај чин истребљења: Ове бригаде су формиране од Албанаца насилно одведених из региона Купија, Гостивара, Тетова, Куманова и прво су послати у Туз, а одатле су одведени у области Горице (Трста).“

На свим овим местима, каже Бедри Зенуни, ове бригаде, које су се састојале од више од 4.000 албанских дечака, обављале су тешке послове, чистиле концентрационе логоре, градиле ровове (логоре), градиле мостове, радиле као носачи који су утоваривали и истоваривали пароброде… третирани су горе него са животињама. Бич агената УДБ-е је увек ударао по леђима ових одабраних дечака, који су смештени у посебну касарну, где су пронађени мртви. Део који је још био жив није могао да говори и сузе су им непрестано лиле из очију. После неколико сати и они су умрли, а да нису могли да проговоре ни реч. Више од половине од 4.000 људи је умрло.“ (стр. 485)

„Од 1947. године па надаље, у деловима Албаније који су остали у саставу Југославије, почели су озлоглашени процеси против илегалних организација, у већини случајева изазвани и створени од стране самих органа УДБ-е. Из групе оптужене за организовање Националних демократских комитета, 5 људи је осуђено на смрт, а 11 других на затвор од 2 до 17 година…“

Дана 25. јануара 1947. године у Приштини је одржано суђење групи од 38 људи. Троје људи је осуђено на стрељање: Јусуф Бајрам Реџепи, Рахман Уке Незири и Рамадан Хоџа… Дана 7. фебруара 1947. године, као резултат провокативне игре УДБ-а, 17 људи, вођа Албанског националног демократског комитета, који су створили они који су побегли 1945. године у Барију, Солуну и Каиру, изведено је пред суд у Скопљу.

Према директивама ове организације, на челу са Мухаремом Бајрактаријем, убијени су Миладин Поповић, Реџеп Зајази итд. Дана 14. фебруара, скопски суд је осудио на смрт 4 члана те организације: Кемала Искандера, Азема Морину, Хиснија Рудија и Мехмета Буша. Док су остали осуђени на казне затвора од 2 до 20 година…

Чак је отворено речено да Миладина Поповића и Реџепа Зајазија није убила Албанска национална демократска организација, већ југословенска ОЗН… 1. маја 1947. године у Приштини је суђено 15 људи, од којих је 5 стрељано, а 5 пуштено… Део таквих завера УДБ-е, названих играма, било је убиство 9 Албанаца које је предводио познати учитељ Имер Бериша из Дренице и рањавање још 12, који су припадали организацији Беса Комбетаре.“ (Крс. стр. 486-487)

Југословенско протеривање Албанаца (1948-1968)

„Извор од 29. августа 1951. наводи: Турске школе почињу да се отварају. Многи Косовари биће приморани да шаљу своју децу у турске школе.“ (стр. 489) „Из поређења између пописа становништва из 1948. и 1953. године, произилазе следеће бројке: Године 1948, када је 97.954 становника Косова и Дукађинске равнице регистровано као турска мањина, број који је свакако био преувеличан.

Године 1953, 5 година касније, било је 259.535 становника турске националности. Године 1948. било је 1.315 турских студената, док је 1953. било 34.583 турских студената. У истих 5 година, албанско становништво се повећало за само 3.814 становника, што је значило да је турској националности „опроштен“ цео природни прираштај становништва.“ (Krs. стр. 489-490).

„У албанском региону Вардар 1948. године, 95.940 становника је регистровано као Турци. Године 1953. појавило се 203.000 Турака. У Републици Србији (у регионима који су административно издвојени из аутономне покрајине), 1948. године било је само 523 Турака. Године 1953. појавило се 19.550. Ова игра бројева уопште није утицала на Србе или Славено-Македонце, већ само на Албанце.“ (Krs. стр. 490)

„Ни историјски ни традиционално није постојала муслиманска етничко-национална категорија у албанским регионима. Међутим, 1948. године, 9679 људи је регистровано као „муслимани“, 1953. године тај број је пао на 6241, а 1961. године било је 8026 становника са „муслиманском националношћу“. Али, када је ова „националност“ призната законом 1971. године, број регистрованих људи „муслиманске националности“ порастао је на 26357. (Krs. стр. 490)

Депортација Албанаца у Турску

„Пут повратка из православне вероисповести у православну вероисповест добио је димензије посебно у Народној Републици Македонији међу православним Албанцима“. (стр. 490) „Игра против Албанаца играла се и са Ромима. Били су у искушењу да се напишу као Срби, Црногорци или Славеномакедонци, како би се број словенских мањина, у насељима са албанском већином, што више повећао, чак и уз помоћ Рома“. (Крс. стр. 490)

„Програм србизације Косова и других области тог дела Албаније, који је саставио Васо Чубриловић, спровођен је не само терором и истребљењем, већ и присилним протеривањем Албанаца. Истицање турске мањине и њено (вештачко) увећање претходило је овом протеривању још 1951. године.“ (стр. 493)

„До краја 1954. године, 3.000 људи је расељено из Перелепија, Куманова, Прешева. Из Тетова, Гостивара и из села Жупа, близу Коџаџика у Дибри, расељено је 2.000 људи.“ (стр. 493)
„Југословенска УДБ је, с једне стране, страшно мучила људе, а с друге стране, слала шпијуне у Турску са задатком да пропагирају да је тамо живот бољи.“ (стр. 493)

„У часопису „Перпарими“ бр. 10/1971 из Приштине, дат је овај преглед расељавања Албанаца у Турску: Године 1953, протерано је 13.000 Албанаца. Године 1954, протерано је 17.000. Године 1955, протерано је 51.000. Године 1956, протерано је 54.000. Године 1957, протерано је 57.000. Године 1958, протерано је 41.000. Године 1959, протерано је 27.000. Године 1960, 23.000 Албанаца је протерано из своје домовине.“ (стр. 493)

„Види се да је овај рад био веома организован, систематичан, годишњи и, као што се може видети из горе наведених података, само у годинама 1953-1960, број протераних је достигао 283.000. Протеривање које је почело много раније, које се наставило и касније, без краја познатог ДАНАС.“ (стр. 493)

Слободне руке УДБ-е.

„Само 1948. године, на Косову је суђено 306 људи због кривичних дела против државе.“ (стр. 494):
У децембру 1948. Џеладин Хана, борац првих сати против нацистичко-фашистичких освајача. Бивши члан Националноослободилачког већа Косова и Дукађинске равнице, један од коаутора формулација основних докумената Прве националноослободилачке конференције у Бујану, директор листа Рилинђа у Приштини, један од познатих капацитета Косова, син једноставне, али патриотске породице из Ђаковице.

Изгледа да је стављен на врх црне листе УДБ-е. Тајно је ухапшен, наводно послат на задатак, док је унутар зидина УДБ-е био под притиском, тражено од њега да изда своје другове. Уперили су му револвер, претећи: Или сарађуј са УДБ-ом, или метак! Суштина његових одговора била је: „Метак може да убије моје тело, али не и моје уверење. Мрзим издају.“ Шеф УДБ-е је испразнио пиштољ! Тако је Џеладин Хана отишао у вечност у име слободе и националног јединства.“ (стр. 495)

„Мај 1949. Рифат Бериша, посланик, бивши потпредседник Председништва Националног ослободилачког већа Косова и Дукађинске равнице и председник Народног фронта покрајине, био је заробљен у својој кули у селу Берише у Дреници једне мрачне ноћи.“

Два заменика шефа УДБ-а, Чедо Топаловићи и Чедо Мијовићи, спекулишући о традицији албанског гостопримства, отишли ​​су у Рифатову кућу и представили се као пријатељи револуције. Седећи поред камина, рекли су му да су

Фадил Хоџа га је хитно тражио и рекао је да морају заједно да путују у Приштину. Удбашки тим је са собом имао пратњу, претходницу и позадинску гарду. Мајка куле је схватила почетак ове игре и саопштила храбрим људима из Дренице вест. Пут је кренуо путем, где га нико није очекивао. Три непријатеља су убијена.

У Београду је дигнута узбуна: Још један устанак на Косову! Војне и полицијске снаге су се из дана у дан повећавале из Скопља и Ниша. Говорило се да се из Загреба врше припреме за Косово. У Гајраку у Дреници, јединица од 6 храбрих људи је подмукло опкољена оружаном силом, чак и артиљеријом… Коначно, храбри вођа је пао под кишом метака заједно са 3 борца, међу којима је био и брат Рифата Исламија.

Друга двојица, иако рањени, успели су да побегну и достојанствено наставе пут косовског отпора. Тако је борбени чин овог подвига био обнављање епопеје Азема Галице у храброј Дреници. (Епопеја, чију ће славу 49 година касније Адем Јашар уздићи до највеличанственијих размера, недостижних међу херојствима универзалних размера. Г.Д.)“ (Крс. стр. 495-497)

„Вардарски регион је био захваћен неумољивим терором, почевши од презира према албанској застави до живота истакнутих синова тог региона.“ (стр. 497)

„Година 1949. Неџат Аголи из Дебра е Мадхе био је међу првима којима су удбаши ставили лисице. Представљао је Источну Албанију у Влади Републике Македоније, као заменик премијера. Али УДБ није била подељена због две његове грешке: што није назвао ропство слободом и што је водио евиденцију о чињеницама масовних истребљења једну по једну.“

Иза његове каријере и иза места заменика премијера, крили су се несигурност, хапшења, мучења. Суочио се са свим тим. Ставили су га пред избор: или издаја или смрт. А Неџат Аголи је изабрао смрт, а не издају.“ (стр. 497)

„Затвори и концентрациони логори широм Југославије били су попуњени у периоду 1948-1980. Посебно до 1968. Њихов број је достигао преко 200 хиљада различитих националности: Црногораца, Бошњака, Хрвата, Мађара, Срба, Словено-Македонаца, Албанаца. Мрежа затвора и концентрационих логора почела је од Идризова и Велеса у Македонији и протезала се до Голог отока у Хрватској. Албанци, иако су називани мањином у слободи, били су већина у затворима и логорима смрти.“ (стр. 497)

„Усред ове већине Албанаца, међу којима је било много бораца: Фаик Прути, Сами Пеја, Али Болетини, Ћамил Бровина. Мало је оних који нису испробали неколико затвора и логора и већину врста Ранковићевог арсенала мучења један за другим.“ (стр. 498)

„Омер Черкези, један од бораца првих сати против страних освајача, Срба, Италијана, Немаца, Бугара. Рекао је: Не могу црно назвати белим, не могу неједнакост назвати једнакошћу, не могу ропство назвати ослобођењем… Крај његовог живота, у озлоглашеном логору Голи оток, у дубинама Јадрана!“ (стр. 498)

„Сабаудин Ђура, један од учених синова исцрпљеног Тетова. Покушао је све, коначно су га ухватили, довели га близу границе са Народном Републиком Албанијом. Рекли су му: Ево Албаније, ево твоје смрти. Тамо, усред мраза, УДБ-а је, након што му је задала мучну смрт, оставила његов леш изложен да га дивљаци растргну. Била је зима 1950. године.“ (стр. 498)

„Педесетих година прошлог века, индивидуални терор је био свакодневна пракса УДБ-а. Али УДБ није заборавила ни групне провокације. Такав је био случај са Метом Идризијем и његовом групом пријатеља у Вокшу, Ђаковица, 1952. године.“ (стр. 499)
„Преко својих провокатора, УДБ је одводила људе до границе и тамо их ликвидирала. Тако је у периоду од 1950. до 1960. године ликвидирано 19 Албанаца.“ (стр. 499)

„У Ђаковици је УДБ убила 3 ​​Албанца на граници, 2 Албанца су убијена у затвору, док су двојица толико малтретирана да су били приморани на самоубиство… У Вучитрну је убијено 6 људи.“ (стр. 499)
„Људи су умрли или извршили самоубиство од мучења. Сак Муштишти из Призрена је пронађен бачен у блато мочваре. Хаџи Алија из Јуника је умро под мучењем.“

Удбаши Килевић је бацио његово тело у бунар и представио га као самоубицу. Хајриз Жиливода из Приштине је умро под тортуром. Јетиша Муштиштија је породица одвела мртвог из просторија УДБ-а. Селим Гаши је био мучен пет недеља и умро је. Зеф Шаља из Малих Ступечи у Ругови је мучен у Кућишту, убијен у цркви у Пећи и изјавио самоубиство.

Исмаил Бљакај из Вреле у Истоку је два месеца био под тортуром и са сломљеним ребрима је умро у својој породици. Чел Ибрахими из Кабаша у Призрену је умро од тортуре. Муса Бериша из Суве Реке је умро од тортуре. Салију Хисениту из Грекоција су сломљени груди и он је умро од те последице. Ман Тафа из Прелеза у Урошеву и Бајруш Мерсала су умрли од тортуре. Шићири Гачка из округа Урошевац је садистички мучен од стране команданта УДБ-а Мишевића. Шабан Шкрељи из округа Пећ је такође умро од тортуре.“ (стр. 500)

„Бек Исуф Дугајева из Ругове се убио. Реџеп Фетаху из Дрељаја скочио је са литице. Ибрахим Пеци из Липе у Пећи удавио се у реци. Цен Исуф Каџафери из Јуника, након што је мучен током дана, допузао је до свог дворишта, где се убио ножем, јер га је после поноћи чекало још мучења на положају милиције. Реџеп Тахири из Стрелица и још један Реџеп Тахири из Стерукаја у Пећи извршили су самоубиство због мучења.“ (стр. 500)

„У селу Дубово у Истоку, од 50 кућа у селу, 50 мушкараца је мучено пет месеци под изговором сакупљања оружја.“ (стр. 500) „У дворишту школе Кабаш у Призрену мучено је 80 мушкараца, дрва су ложена три дана и три ноћи заредом, наводно за оружје.“ (стр. 501)

„Брахим Кучи и Мухарем Кучи из Набергјана и Пећи су ликвидирани и само десет дана касније пронађени су масакрирани и прекривени лишћем. Само у нишком затвору, у годинама 1948-1956, било је 2000 албанских затвореника. У затвору у Сремској Митровици, који је такође био централни затвор, било је 700 затвореника, од којих је трећина била Албанци.“

У приштинском затвору, један од тројице Албанаца је био исечен на комаде, другом су сломљене руке и ноге, трећем је одсечено једно уво, ископано око, а једна страна бркова и цела усна су одсечени. Затвори у Идризову, Нишу и Приштини били су опремљени фрижидерима и грејним просторијама. Ухапшени су голи стављани у расхладне просторије, са температурама много степени испод нуле, држани тамо два или три сата, а затим одмах стављани у загрејане просторије.“ (стр. 501)

„Инсценираним суђењима осуђени су: Шех Хасани из Призрена, који је пронађен мртав, Шех Рама, Шех Мухедини и још 9 Албанаца… Уз насилне изјаве, инсценирано је суђење Њазију Маљокуу, Седату Диди, Демушу Цаханију, Ибрахиму Манију, Реџепу Мухадрију, Шанију Хоџи, Мухамету Еминију, које је завршено 1. јула 1956. године, осуђујући 9 Албанаца на затворске казне до 12 година.“

Још један политички процес био је онај који се одржао против 30 албанских интелектуалаца, предвођених Адемом Демачијем, који је осуђен 1976. године без икаквих чињеница… У таквим инсценираним процесима, 1980. године, осуђено је 56 Албанаца, већина њих поново без икаквих чињеница.“ (стр. 501-502) „Новине Борба од 11. јануара 1968. написале су да је преко 120.000 Албанаца (у СФРЈ) у досијеу.“ (стр. 502)

„На IV пленуму ЦК ЛКЈ, одржаном 1966. године на острву Бриони у Далмацији, терористичка и насилна ситуација на Косову и другим деловима Албаније, који су остали под Југославијом, представљала је једно од озбиљних сведочанстава против српских хегемониста и њиховог вође Александра Ранковића.“ (стр. 502)

„Године 1967, у Београду и Загребу су избиле снажне демонстрације против режима. Уследиле су и на Косову у октобру и новембру 1968. Албанске масе под Југославијом захтевале су оно што им је увек недостајало у поређењу са народима Југославије.“ (стр. 503)

„Делегација са Косова поднела је Титу захтев за статус републике. Титов одговор је био: Република није једини фактор који решава све проблеме… Али јавност је питала: Зашто је република фактор који решава проблеме за неке, а не за друге?!“ (стр. 504)

„Године 1968, током расправе о амандманима на југословенски устав, Албанци са Косова су поново покренули проблем својих националних права и обновили свој захтев за статус републике.“ (стр. 504)

„Настављајући претходну ситуацију, нова генерација делова Албаније који су остали под Југославијом разрађивала је сопствену стратегију за уједињење нације, у зависности од услова који су се стварали.“ (стр. 504) „У овој атмосфери захтева, истицала се група Националног покрета, састављена од студената и радника: Мериман Браха, Пашко Лачи, Хаџи Маљоку. Из Ораховца Рафет Рама, из Тузи Ђерђ Цамај, из Ругове Иса Дема, из Пећи Зимер Незири.“ (стр. 504)

„Дана 6. октобра 1968. године, у Призрену су организоване прве масовне демонстрације на албанским територијама које су остале под Југославијом, са слоганом Косово Република. Ћерке Призренкиње, Шпресе Елшани и Лимане Добруна, предводиле су их са националном заставом.“ (стр. 505)

„Недељу дана касније, у Сувој Реци су одржане демонстрације са слоганом Косово Република. Хаџи Бајрактари, Ајше Бајрактари и Хамза Морина су се истицали тамо. Треће недеље у Пећи, демонстрације су предводили Зимер Незири и Џемал Гаши.“ (стр. 505)

“У новембру 1968. настављене су масовне демонстрације у Приштини, Подујеву, Гњилану, Урошевцу, Митровици, у организацији приштинске студентске групе Скендер Кастрати, Адил Пирева, Селатин Новосела, Џеладин Ракалиу. Шеснаестогодишњи дечак Мурат Мехмети је убијен на челу демонстрација.” (стр. 505)

Српски и југословенски злочини (1971-1990)

„Године 1981. почела је масовна конфронтација албанског народа под Југославијом са хегемонистичким српским, македонским и црногорским круговима на савезном и републиканском нивоу.“ (стр. 507) „Преко 200.000 Албанаца (подигнутих на демонстрацијама) усмерило је своје захтеве на једну ствар: Република Косово, а затим Албанска Република у Федерацији.“ (стр. 507)

„Чак су и најмлађи узрасти, девојчице и дечаци од 10 до 14 година, храбро и одважно учествовали у демонстрацијама. Дванаестогодишња девојчица из Приштине попела се на српски тенк са расвијеном албанском заставом!“ (стр. 508)
„Ланци тенкова су почели да крваре, а бука авиона и пуцњава суочила се са продорним повицима демонстраната: Република, слобода, једнакост, демократија!“ (Крс. стр. 508)

„Ништа није измакло светском јавном мњењу. Одјек је одјекивао широм међународног простора. У шпанској штампи, између осталог, писало је: У многим случајевима историја народа Косова доказује да је угњетавање попримило облике и димензије правог геноцида.“ (стр. 508)

„На страницама Зерита и популита (из Тиране), захтеви Косова су подржани као најхитнији у то време.“ (стр. 509) (Гј. Д: У албанској РПС, сви медији су дали свеобухватно извештавање о догађајима у Приштини и свуда другде.) „Француски лист Либерасион је истакао да Косово није прешло праг ниског развоја.“ (стр. 509)

„Косовски радници итд., који су кренули путем емиграције ван Југославије, достигао је 110.000, док је додатних 70.000 било незапослено. Приход по глави становника на Косову итд. био је шест пута нижи него у Словенији и пет пута нижи него у Хрватској.“ (стр. 509) „Запосленост жена била је веома ниска. Године 1972, само 7455 Албанки је радило за плату, док је 10349 жена из српско-црногорске мањине радило. Ситуација у селу је била јадна.“ (стр. 509)

„Године 1971, неписменост на Косову итд. била је 34,9%, док је у федерацији била 15,1%.“ (стр. 510) „19. јануара 1988. године у Београду је одржан митинг на којем је 1.300.000 Срба подржало предлоге за уставне промене у Србији. С. Милошевић каже: Нема времена за кукање, већ је потребан рат. Потребна је енергична акција против Албанаца на Косову.“ (стр. 511)

„Београдски часопис НИН је, у међувремену, писао да је након демонстрација 1981. године 20.000 црногорских Срба (колониста, Г. Д.) напустило Косово итд., и да је 780 села сада етнички чисто. Само у 1983. години расељено је 4.437 (колониста, Г. Д.) Срба и Црногораца.“ (стр. 513)

„Уследиле су оптужбе за напад албанског иредентизма ка северу, ка земљама године пре 1878, и да је током последњих 20 година одатле расељено 16.000 Срба и да је 42 стамбена центра етнички хегемонизовано.“ (стр. 514)

„Бујановац је оптужен зато што су 1971. године Албанци чинили 48%, док је 1981. године у том граду живело 55% Албанаца. Прешево је оптужено зато што се за 20 година број Срба смањио на 59%… Не без разлога, није истакнута још једна чињеница да је из Јабланице, Бујановца и Прешева до 1971. године 5500 Албанаца расељено у дубине Косова.“ (стр. 517)

„Али војно-полицијски тероризам је поново стављен у први план. У вези са 11. мартом 1981. године, шведски часопис Темпус је писао да су невини људи стрељани из ватреног оружја у покрајини Косово. Више од 300 људи је погођено… чак су и мала деца стрељане од стране српских оружаних снага.“ (стр. 517)

„Никада од Другог светског рата у Југославији није примењено такво насиље против групе људи као што је учињено у овом случају против Албанаца. Патриотизам је био велика снага у демонстрацијама. Чак је и једна девојчица изашла умотана у албанску заставу. Људи су пуцани из хеликоптера само зато што су протестовали против неправедних политика београдског режима.“ (стр. 517)

„Франкфуртер Алгемајне од 27. априла 1981. године написао је да информисани југословенски посматрачи процењују број погинулих на најмање 30 до 40, а рањених на чак 1.000.“ (стр. 517) „Данске новине Арбајдерен из ПКД-а нагласиле су да ови масакри, у којима су хиљаде других убијене, рањене и затворене, несумњиво представљају највећи геноцид почињен у Европи од Другог светског рата.“ (стр. 517)

„26. марта, јединице послате авионима из Београда изненада су се појавиле у Приштини.“ (стр. 518) „2. априла у 11:00, тенкови су интервенисали. Четири војна авиона су ниско летела изнад кровова и улица, стварајући панику… У поноћ 3. априла, 2 тенка су изгорела… 8 људи је погинуло, укључујући и дете. Још тенкова и оклопних возила је позвано из Македоније, а аеродром су окупирали падобранци… Срби су са прозора својих кућа почели да пуцају на демонстранте из пушака.“ (стр. 518)

„Сељани су устали и кренули да бране Подујево и друге градове. Тог дана је убијено 300 људи. Бројка од 9 је била једноставно лаж. Међу онима који су погинули од ватре српске војске био је и Ружди Хисени из Вучитрна, студент у Ђаковици, који је „…пао у тренутку када се приближавао расвијеној застави.“ (стр. 518)

„Дана 13. маја 1981. године, село Преказ у Дреници је опкољено. Тахир и Неби Меха, заједно са 2 жене и 5 деце, борили су се са 2 оружја против 400 непријатеља.“ (стр. 518) „Дана 17. јануара 1982. године, близу Штутгарта у Немачкој, југословенска тајна полиција убила је 3 незаменљива сина Косова и целе Албаније, Јусуфа Гервалу, Кадрија Зеку, Бардоша Гервалу.“ (стр. 519)

„11. јануара 1984. године, два друга сина овог народа, Реџеп Мала из Хогоштија у Гњилану и Реџеп Бериша из Стрице у Гњилану, борили су се у опсади и дали своје животе као хероји.“ (стр. 519-520) „8. фебруара 1984. године, у војно-полицијској опсади од 300 војника, изданих од стране провокатора, Бајрам Бахтири је убијен у свом дому у Приштини.“ (стр. 520)

„Африм Кадри Абази, киднапован од породице у Урошеву и после 8 дана мучења претворен у леш, избачен је кроз прозор од стране удбаша, са циљем да убиство мучењем претворе у самоубиство.“ (стр. 520) „Терор и убиства младих Албанаца у југословенској војсци: Хивзи Садику из села Раховица у Прешеву, Селами Исуфи из Каменице у Голаку, Фериз Ука из Истока, Шемседин Камбери из Тетова, Мустафа Ариф Пантина из Иларева, Енвер Селман Елези из Скопља. У периоду 1981-1984, 50 младих Албанаца је терорисано и убијено у југословенској војсци.“ (Крс. стр. 520-521)

„Часопис Данас од 11. фебруара 1990. године пише: Херметички ковчези са остацима младих Албанаца који су погинули у Југословенској народној армији, ко зна под каквим околностима… Сахрани Фатмира Тафаја, који је наводно трагично изгубио живот у Великој Горици, наводно је присуствовало 200.000 (двеста хиљада) људи.“ (стр. 521)

„Дана 13. септембра 1990. године, из Приштине је саопштено да је српска полиција данас починила нове акте насиља и терора над албанским становништвом на Косову. Полицијске јединице су опколиле села Полата, Репа… под изговором потраге за оружјем и отвориле ватру на становнике. Агенција Ројтерс је известила да су два млада Албанца убијена полицијском ватром, док је скоро 30 људи ухапшено.“ (Кр. стр. 521)

„Август 1990. Двадесетогодишњи дечак Рефки Шабан Сука, заједно са својим једанаестогодишњим братом и седамнаестогодишњим рођаком, повређен је и преминуо од прострелних рана. Сахрани је присуствовало 50.000 (педесет хиљада) људи.“ (стр. 522)

„670.000 (шестсто седамдесет хиљада) Албанаца је барем једном било затворено у српским затворским ћелијама, писала је аустријска штампа 1990. године, током којих су били приморани да гутају прстење, жилете, маказе и друге тврде предмете.“ (стр. 522-523)

„Чак су и десетогодишњу децу доводили у затвор и уништавали их батинама. Целе ноћи чули су се јауци и јауци људи док су их масакрирали. У страшном Голом отоку и у другим затворима патило је 50 албанске деце.“ (Krs. стр. 525)

„За три и по године, 1981–1984, 883 Албанца је оптужено, а 585 осуђено због активности против Југославије.“ (стр. 526)
„Само у Југословенској војсци, до 1987. године осуђено је 1436 албанских војника.“ (стр. 529)

„У Македонији и Црној Гори затворене су средње школе на албанском језику. Албански ученици су приморани да похађају наставу на словенском језику. Али чак и тамо су малтретирани до те мере да напуштају школу и остају неписмени.“ (стр. 535)
„Постоје чак и случајеви када је албански језик забрањен ученицима чак и за међусобну комуникацију.“ (стр. 535)
„Албански језик се тешко може користити између два или више Албанаца на њиховим радним местима.“ (стр. 536)

„Агим Винча пише: Према попису из 1981. године, у Републици Македонији је живело 377.726 Албанаца. Колико Албанаца живи у Републици Македонији? Нико не зна тачно. Неки мисле да тај број достиже и милион, ако не и више, док је Скопље град са највише Албанаца на свету.“ (стр. 537)

„Фадил Сулејмани је написао: Данас у Републици Македонији живи преко милион (1.000.000) Албанаца. Градови са околним подручјима у којима се говори албански језик су: Скопље, Тетово, Куманово, Гостивар, Кичево, Крушево, Дибра, Струга, Охрид, Ресен, Преспа и Манастир. Албанско становништво живи и у Велесу, Ћиперлији, Прелепу и Ковардару.“ (стр. 537-538)

„Фалсификовање броја Албанаца у Републици Црној Гори достиже гротескне и смешне размере, када се каже да у свим крајевима где су Албанци живели вековима, Тивар, Улцињ, Хот, Груда, Плав, Гучи, Беране, Рожаје, не живи више од 40.000 Албанаца.“ (стр. 538)

„У Републици Македонији сматрано је неопходним срушити зидове албанских дворишта и развалити њихова врата (капије) и дворишта под изговором урбанистичке регулативе.“ (стр. 538)
„Српски геноцид над Албанцима изразио се и у ограничавању природног прираштаја становништва. Главни облик била је стерилизација жена.“

Већ 1981. године, против албанских девојака које су дизале глас за републику, тортура над њима је изгледала недовољна, па су медицински Срби стерилишућим ињекцијама, које су спроводиле стерилизацију, спречили рађање иредентиста, спречили Албанце да се множе као семе коприве и спречили наставак албанске демографске експлозије.“ (стр. 542)

„Тровање студената почело је 10. марта 1990. године, као изоловани случајеви, у Подијеву, Вучитрну итд., што ствара утисак експеримента. Након овог експеримента, тровање се проширило по целом Косову. Према званичним подацима, до 24. марта 1990. године у 14 часова, хоспитализовано је 2.993 студента. У Приштини 756, у Митровици 354, у Пећи 170, у Призрену 226, у Урошеву 595, у Гњилану 619, у Ђаковици 273.“

Клинички знаци су били: полиморт праћен црвенилом лица, благим црвенилом коњунктиве, тахикардијом са грчевима у стомаку, несвестицом, отежаним дисањем, без инфективног синдрома и без кожних осипа.“ (стр. 543)

„Према званичним подацима, од 22. до 29. марта 1990. године, 4009 људи са симптомима тровања потражило је помоћ у косовским болницама. Дана 26. априла 1990. године, лист Рилинђа је објавио да је број пацијената прешао 5000 (пет хиљада). Даљи подаци тврде да је тровање погодило око 8000 (осам хиљада) људи на Косову.“ (стр. 543-544)

Референце и извори

Гјеноциди сербомадх дхе кендреса схкиптаре: 1844 – 1990. Схабан Браха. хттпс://боокс.гоогле.се/боокс/абоут/Гјеноциди_сербомадх_дхе_к%Ц3%АБндреса_схкипт.хтмл?ид=ХИКСЗНАЕАЦААЈ&редир_есц=и