слика из Дукађинија

Апстракт

Овај чланак критички испитује понављајуће тенденције унутар сегмената послератног српског јавног дискурса да се екстернализује одговорност за злочине почињене током распада Југославије. Тврди се да упорно представљање насиља као првенствено дела маргиналних паравојних јединица, заједно са позивањем на „анархију“ и институционални колапс као објашњавајућих парадигми, функционише као механизам моралног и политичког померања. Концентрисањем кривице у неправилним формацијама – често симболизованим личностима попут Жељка Ражнатовића – и у апстрактним условима хаоса, шири обрасци цивилног учешћа и локализованог насиља комшија против комшије ризикују да буду замагљени.

Ослањајући се на упоредне теорије масовног насиља, колективног сећања и транзиционе правде, чланак тврди да такве наративне стратегије служе важним функцијама очувања идентитета, али истовремено ометају етичко обрачунавање и демократску консолидацију. Прави разлику између колективне кривице и колективне одговорности, наглашавајући да признање цивилног саучесништва не подразумева есенцијализацију националног криминала. Уместо тога, постулира да је суочавање са пуним спектром деловања – укључујући обичне актере уграђене у локалне заједнице – неопходан предуслов за одрживо помирење у друштвима која излазе из грађанског рата.

Одговорност, порицање и наративна контрола: Критичко испитивање екстернализације кривице у постјугословенском српском дискурсу

Увод

Од распада Југославије, питања одговорности за насиље 1990-их остала су дубоко оспоравана у државама наследницама. Унутар сегмената српског јавног дискурса, понављајући се интерпретативни образац укључивао је концентрисање кривице на паравојне формације – нерегуларне јединице приказане као маргиналне, криминалне или одметничке – док се минимизира или замагљује учешће локално укорењених актера. Паралелно са тим је често позивање на „анархију“, „хаос“ или „колепс државе“ као објашњавајуће оквире који дифузују одговорност у структурну неизбежност.

Овај чланак унапређује критичко испитивање ових тенденција. Тврди да стално представљање ратних злочина као дела аутономних паравојних формација које делују у условима општег слома функционише као механизам моралне екстернализације. Изоловањем кривице код изузетних актера и изузетних околности, шири обрасци цивилног саучесништва и насиља комшија против комшије ризикују да буду замагљени. Такве наративне стратегије, иако политички и психолошки разумљиве, ометају етичко обрачунавање и дугорочно помирење.

Паравојска као жртвени јарац

Паравојне формације попут јединица повезаних са Жељком Ражнатовићем (познатијим као Аркан) или такозваних „Белих орлова“ постале су симбол бруталности ратова у Босни и Херцеговини и Хрватској. Њихова видљивост – кроз униформе, ознаке и медијску озлоглашеност – учинила их је погодним жариштима како за међународно кривично гоњење, тако и за домаће наративно дистанцирање.

У деловима српског дискурса, ове групе се често представљају као криминални изузеци: насилни мушкарци одвојени од обичног друштва, вођени похлепом или фанатизмом, а не заједничком подршком. Ова репрезентација служи двострукој функцији. Прво, признаје недела на ограничен и раздвојен начин. Друго, штити замишљено морално језгро нације имплицирајући да су злочине починиле девијантне мањине, а не појединци уграђени у свакодневне друштвене мреже.

Међутим, све већи број научних радова о масовном насиљу доводи у питање претпоставку да су злочини првенствено дело друштвено изолованих екстремиста. Компаративне студије комуналног насиља – од Источне Европе током Другог светског рата до Руанде 1994. године – показују да обични цивили, када се једном наоружају и политички мобилишу, могу постати директни починиоци против комшија. Ратови који су уследили након распада Југославије нису били изузетак. У бројним документованим случајевима, насиље нису спроводиле само путујуће паравојне јединице, већ и локално организоване милиције и цивили који су лично познавали своје жртве.

Стога је аналитички недовољно стављати у први план само паравојну димензију. То ризикује да сложене обрасце учешћа трансформише у моралну игру зликоваца и посматрача, уместо да се суочи са узнемирујућом стварношћу да су границе између „цивила“ и „борца“ често биле порозне.

Реторика „анархије“

Позивање на „анархију“ као објашњавајућу категорију делује као други слој моралне дифузије. Колапс федералних институција 1991–1992. године несумњиво је произвео дубоку нестабилност. Па ипак, дискурзивни нагласак на хаосу може функционисати као детерминистичка нарација: када ред нестане, насиље постаје неизбежно, а индивидуална агенција се повлачи.

Такво резоновање одражава оно што политички теоретичари идентификују као структурно ослобађање од кривице – померање моралне одговорности са актера на апстрактне услове. Ако се насиље схвати као аутоматски нуспроизвод институционалног слома, онда се починиоци мање појављују као морални агенти, а више као пасивни проводници историјских сила. Етичка импликација је суптилна, али значајна: одговорност се разблажује у околности.

Овај реторички потез има одјек и ван Србије; постконфликтна друштва често усвајају наративе типа „сви су се плашили“ или „нико није имао контролу“. Па ипак, у српском случају, нагласак на анархији може замаглити доказе о организованој мобилизацији, политичкој пропаганди и селективном циљању. Постојање хаоса не негира делотворност; напротив, често ствара пермисивна окружења у којима се активирају латентна непријатељства. Описивати такве процесе искључиво као спонтани слом значи превидети међусобно деловање између структуре и избора.

Учешће цивила и проблем близине

Један од најузбудљивијих аспеката југословенских ратова била је интимност насиља. У мешовитим градовима и селима, починиоци и жртве су често коегзистирали деценијама. Регистри имовине, евиденције о запослењу и друштвена блискост могли су олакшати циљање. Трансформација комшије у непријатеља није се догодила у друштвеном вакууму; била је посредована медијским наративима, националистичком мобилизацијом и дистрибуцијом оружја.

Признавање учешћа цивила није еквивалентно колективној осуди. Уместо тога, оно признаје да масовно насиље ретко одржавају само изоловане јединице. Оно захтева мреже логистичке подршке, тишину, опортунизам и, понекад, директну акцију појединаца који су иначе друштвено „обични“. Нелагодност коју ово производи је управо разлог зашто су наративи који екстернализују кривицу привлачни. Они чувају моралну разлику између „нас“ и „њих“, чак и када су емпиријске границе замагљене.

Невољност да се суочи са овом близином је разумљива. Друштва која излазе из грађанског рата морају поново изградити поверење међу преживелима који и даље деле физички простор. Па ипак, трајно помирење зависи од суочавања, а не од брисања, сложености учешћа. Тамо где нема признања, порицање може окоштати у идентитет.

Правна одговорност и друштвено памћење

Рад Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (МКСЈ) утврдио је индивидуалну кривичну одговорност за бројне актере преко етничких линија. Пресуде познатих српских политичких и војних лидера сигнализирале су да кривица није ограничена само на паравојне нерегуларне формације. Ипак, судске пресуде се не преводе аутоматски у колективну интроспекцију. Судски наративи коегзистирају са националним наративима, а ове друге обликују образовни системи, медији и политичка реторика.

Када јавни дискурс упорно сужава поље кривице на маргиналне фигуре или безлични хаос, то ствара напетост са судским налазима који документују шире обрасце координације и учешћа. Ова дисонанца може подстицати скептицизам према међународним институцијама, појачавајући одбрамбене ставове уместо да подстиче рефлективно ангажовање.

Етика обрачуна

Ригорозно морално обрачунавање захтева разликовање између колективне кривице и колективне одговорности. Прва приписује криминал целом народу; друга признаје да друштва могу да негују окружења у којима насиље постаје замисливо и изводљиво. Критиковати наративе који пренаглашавају паравојне формације или анархију не значи есенцијализовати Србе као јединствено криве. То значи инсистирати на томе да одрживо помирење захтева искреност о низу укључених актера.

Формирање идентитета након сукоба често осцилира између жртве и дефанзивног става. Па ипак, искључиви фокус на српску патњу – стварну и значајну каква је била у различитим позорницама – може коегзистирати са невољношћу да се суочи са српским злочинима на одређеним локацијама. Зрела демократска култура захтева способност да се ове реалности прихвате истовремено: да се оплакују сопствени губици, а истовремено да се препознају злочини сопствене заједнице.

Закључак

Упорна тенденција у деловима српског дискурса да се ратни злочини приписују првенствено паравојним „другима“ или недиференцираној анархији функционише као механизам екстернализације кривице. Иако политички сврсисходни и психолошки заштитни, такви наративи замагљују сложену интеракцију цивилног деловања, локалног учешћа и организоване мобилизације која је карактерисала велики део насиља након распада Југославије.

Критичко преиспитивање ових наративних стратегија није вежба колективног срамоћења већ етичке јасноће. Суочавањем са непријатном стварношћу да обични појединци могу постати починиоци под одређеним условима, друштва јачају своју способност да се одупру будућим мобилизацијама мржње. Алтернатива – повлачење у изузетност и структурни фатализам – ризикује продужавање циклуса порицања који ометају и помирење и демократску консолидацију.