од Фахри Ксхарра. Уредио Петрит Латифи
Апстракт
Овај чланак испитује историјску изградњу православних цркава на претежно католичким територијама Хрватске, Босне, Херцеговине и јадранске обале између 15. и 17. века. Супротно каснијим тврдњама српских националиста, цркве су првенствено градиле албанске и влашке православне заједнице насељене под млетачком и хабзбуршком влашћу. Ова насеља су служила војним и демографским сврхама, а истовремено су омогућавала верске слободе. Студија истиче како погрешно представљање овог становништва као „Срба“ замагљује историјску стварност и маргинализује доприносе Албанаца и Влаха културном и верском пејзажу региона.
Албанци траже своју историјску истину упркос спекулативним наративима које пропагирају неки српски историчари.
Изградња православних цркава на претежно католичким територијама – Хрватској, Босни, Херцеговини и дуж јадранске обале – често је погрешно представљена у историографији.
Фахри Ксхарра напомиње да српски извори тврде:
„Срби у Крајини се описују као аутохтоно становништво које је традиционално живело у одређеним областима данашње Хрватске (Далмација, Лика, Кордун, Банија, Западна и Источна Славонија), док се њихов број временом повећавао због миграција и успостављања Војне границе као граничне зоне према Османском царству.“
Албански историчари оспоравају ово тумачење, истичући етничко и историјско порекло заједница које су изградиле ове цркве.
Историја православних цркава у Хрватској, Босни, Херцеговини и дуж јадранске обале не почиње каснијом српском државом, како се често тврди. Већину ових верских објеката изградиле су православне влашке и албанске заједнице током касног средњег века и раног модерног доба (15.–18. век) у регионима који су били претежно католички под јурисдикцијом Млетачке Републике или Хабзбуршке монархије. Млетачки, дубровачки, хрватски и хабзбуршки извори доследно помињу ове заједнице користећи термине као што су Морлаци, Власи, Арбанаси/Арбаненци, Грко-Оријентали или Илири – никада „Срби“ – пре 19. века.
1. 15–16. век: Насељавање под Венецијом
Након пада многих албанских и влашких кнежевина под Османлије, стотине православних албанских и влашких породица населила је Млетачка Република на својим пограничним територијама: Далмацији, Котору, Задру и северно према Лици и Книну. Венеција је имала два главна мотива:
- Одбрана границе: Албанци и Власи су били признати као способни ратници и служили су као стратиоти (лака коњица) у млетачкој војсци.
- Поновно насељавање пограничних подручја: Ратови са Османлијама су исцрпели становништво многих села, које је Венеција поново населила новим досељеницима.
Иако су живели у католичкој држави, овим досељеницима је било дозвољено да задрже своју православну веру. У овом периоду изграђене су прве православне цркве на територијама које су биле готово искључиво католичке. Цркве из 15. и 16. века у Далмацији (око Книна, Скрадина, Дрниша) данас се сматрају делом наслеђа албанских Влаха, који се у млетачким документима називају Власи Албанеси.
2. XVI–XVII век: Ширење под Хабзбуршком влашћу и изградња цркава у Крајини
Са османским напредовањем на Балкану, Хабзбуршка монархија је населила додатне православне групе – углавном Влахе и Албанце – у Војној крајини: Лици, Крбави, Кордуну, Банији и Славонији. Хабзбурзи су користили ово становништво као војне досељенике, дајући им делимичну верску слободу и право да граде православне цркве на традиционално католичким хрватским територијама.
Ове цркве из 16. и 17. века често се одликују једноставним архитектонским стиловима: каменом градњом, заобљеним апсидама и иконостасима балканског стила. Очигледно су припадале влашким/албанским заједницама, документованим породичним именима као што су Краја, Бузуку, Палавестри, Шестан, Букуровић, Мацура, Калуђеровић и други. Ниједна од ових цркава није била првобитно српска — изградиле су их заједнице описане у хабзбуршким записима као Власи Илирици (илирски Власи).
Референце
¹ Фахри Ксхарра, Хисториа е Кисхаве Ортодоксе не Баллкан (Приштина: Албанска академија наука, 2015), 42–55.
² Ставро Скенди, Албанско национално буђење, 1878–1912 (Принстон: Princeton University Press, 1967), 201–205.
³ Роберт Елси, Речник албанске религије, митологије и народне културе (Њујорк: NYU Press, 2001), 74–78.
⁴ Миранда Викерс, Између Срба и Албанаца: Историја Косова (Њујорк: Columbia University Press, 1998), 50–54.
⁵ Елизабет Г. Флајшман, Раскрсница Европе: османско-српски односи почетком 20. века (Лондон: Routledge, 2003), 88–90.
⁶ Ноел Малколм, Косово: Кратка историја (Њујорк: NYU Press, 1998), 100–105.
