Генерално говорећи, постоји став у Источној Европи, посебно међу словенским народима, да је панславизам нешто што уједињује све словенске народе под једном заставом. Српска православна пропаганда, пратећи руску пропаганду, продала је ову опасну идеологију – и панславизам није „користан“ ни за словенске народе ни за Европу нити за Балкан.
Порекло панславизма
Српски панславизам је почео 1843. године са пољским кнезом Чарторијским.
„Пољски кнез Чарторијски ће наставити са истим штетним духом и 1843. године ће припремити посебан меморандум под називом ‘Савети које треба да следи Србија’“. Током развоја овог плана, који ће дугорочно бити погубан за Албанце, Чарторијског је информисао и познати пољски песник Адам Мицкјевич, који је током 1841. године, као професор словенске књижевности у „Колежу де Франс“, одржао низ предавања о Србији и српском фолклору, где ће, наравно, мит о Косову заузети значајно место. Ово означава период када су странци почели да оправдавају српске територијалне претензије према земљама насељеним Албанцима.“
Пољски имигранти и хотел Ламберт
„У истом духу, Чарторијски, пољски националиста, у својству министра спољних послова Руског царства, саставио је тајни меморандум у којем је, поред немачке федерације, планирао оснивање независне Пољске, која би обухватала највећи део Пруске, а Османско царство за сада не би било ометано, али ће бити приморано да прихвати царску Русију као заштитника Словена.“
Букурешки споразум из 1812. године, потписан између Русије и Османског царства, био је први корак ка спровођењу овог плана који је садржао аутономију за Србе. Ово је био први пут у модерном периоду да је овај акт укључен у међународни споразум.
Пољског кнеза, који је у том периоду (1803-1804) био министар спољних послова царске Русије, о питању Срба обавестио је православни епископ Херцеговине, Арсеније Гаговић, док је српски надбискуп из Аустрије, Стеван Стратимировић, поднео меморандум руском министру захтевајући оснивање српског краљевства, истовремено предлажући руског кнеза за краља Србије.
Чарторијски је деловао у таквом панславистичком духу и до Пољског устанка 1830. године саветовао је свим словенским народима да се воде и подржавају само од Руског царства, али након овог периода почео је да води пропаганду против руског утицаја.
Циљ пољских патриота састојао се у коришћењу „источног проблема“ као начина за спровођење независне Пољске. У ствари, дошли су до закључка да Руско царство и Аустрија планирају поделу европског дела Османског царства, на исти начин као што су то учинили са Пољском у прошлости.
У овом случају, пољски имигранти су планирали стварање велике државе Јужних Словена, са Србијом као језгром ове државе, а да ће спољна политика ове државе бити заснована на Француској и Великој Британији. Тако је на Балкану планиран распад три царства, Аустријског, Руског и Османског, а из рушевина тих царстава да настану нове државе попут Пољске, Чехословачке и Велике Србије. Овај циљ није могао бити постигнут другачије него катастрофалним ратом, а коначни производ таквих планова био је Први светски рат.
Катастрофа панславизма
Упркос причама о уједињењу словенског света, панславизам је омогућио шовинистичком режиму Београда и Цетиња да почини многе злочине над другим Словенима – македонским Словенима, Бошњацима, Бугарима, Црногорцима, па чак и Хрватима током 20. века. А да не помињемо катастрофу за Албанце који су видели како су им Србија и Црна Гора распарчале територије.
Током Балканског рата, руски, па чак и чешки плаћеници су се придружили српским трупама које су учествовале у злочинима великих размера.
Руски плаћеници добровољци у Битољу 1912. године.
Панславизам у Хрватској
Српски четнички јединци били су познати по томе што су чинили ужасне злочине над католичким Хрватима једноставно зато што нису хтели да прихвате српско православље. Много тога се може прочитати о српским ратним злочинима у Хрватској , који би убијали друге католичке Словене само због православног фанатизма.
Панславизам у Македонији
Исто се може рећи и за панславистичку идеологију у Македонији, где су српске трупе починиле многа зверства над Македонцима који су одбијали да се изјасне као Срби. Многи Бугари су масакрирани од стране српских снага у Македонији 1913. године.
Панславизам против Албанаца у 18. веку предвођен Драгишем Т. Мијушкевићем
Панславистичке идеологије међу српском командом довеле су до масакра 50.000 Албанаца само на Косову и 150.000 масакрираних у свим албанским регионима.
„Мржња словенских народа према албанском становништву имала је своје порекло у формирању групе пансловенских покрета у Западној Европи крајем 18. и почетком 19. века. Овај покрет је такође израдио пансловенске пројекте за Балкан. Један од младих Срба који је успоставио везе са младим Пољацима, Русима, Словацима, Аустријанцима и Северним Немцима био је Драгише Т. Мијушкевић, који је 1829. године са мржњом писао о Албанији и Албанцима. Албанце је описао као дивље муслимане склоне пљачки.“ 1
„Пансловенски савез је имао за платформу окупацију албанских територија како би онемогућио реализацију захтева Албанаца. У створеним околностима, словенски савез је затекао Косово готово незаштићено од стране Османског царства.“ 2
Панславизам 1839. године
„Реформе Танзимата 1839. године и подела албанског становништва на верској основи, у то време, биле су усмерене на то да Русија оствари пансловенске планове за формирање словенских држава на албанским земљама.“ 3
Зашто је панславизам катастрофа за словенске народе?
Једноставан одговор је да је панславизам само неологизам за руски империјализам. Руски православни империјализам је довео до инвазија на Пољску (иронично), а такође и до катастрофе Холодомор у Украјини, који се данас боре против Руса. Панславизам не тежи уједињењу словенских народа, већ њиховом потчињавању руском експанзионистичком царству.
Земље погођене панславизмом
Пољска – поделе (1772, 1793, 1795), устанци (1830, 1863), политика русификације
Украјина – сузбијање украјинског језика и културе, Холодомор (1932–1933), анексија Крима (2014)
Белорусија – русификација, сузбијање националног идентитета
Балтичке државе (Естонија, Летонија, Литванија) – царска експанзија, совјетска окупација (1940–1991)
Финска – анектирана као Велико Војводство (1809), Русификација, Зимски рат (1939–1940)
Чешка и Словачка – пансловенска реторика коришћена за утицај на словенско становништво под хабзбуршком владавином
Србија и Црна Гора – Руска пансловенска пропаганда и војна подршка ради поткопавања Османског царства
Бугарска – војна помоћ Русије током Рата за независност (1877–1878), али каснија руска доминација
Румунија и Молдавија – руска експанзија у Бесарабију (1812), политички притисак
Кавказ (Грузија, Јерменија, Азербејџан) – руска царска освајања у 19. веку
Централна Азија (Казахстан, Киргистан, Узбекистан, итд.) – царска освајања у 19. веку, касније совјетска репресија.
Кључни догађаји везани за панславизам и руски империјализам.
1815–1848: Рани панславизам – интелектуални покрети који су промовисали словенско јединство, посебно у Бохемији и на Балкану, при чему је Русија показивала и интересовање и сумњу.
1848: Словенски конгрес у Прагу – циљ му је био да уједини словенске народе против немачке и мађарске доминације; Русија је пажљиво пратила ситуацију.
1853–1856: Кримски рат – покушај Русије да прошири свој утицај на Османско царство; противљење западних сила.
1863: Јануарски устанак у Пољској – брутално угушен од стране царске Русије, праћен суровим русификовањем.
1877–1878: Руско-турски рат – Русија интервенише како би подржала балканске Словене (Бугаре, Србе) против Османлија; рат резултира Санстефанским споразумом и Берлинским конгресом (1878).
1905–1907: Руска револуција – делимично одговор на царско прекорачење власти и унутрашње угњетавање.
1914–1918: Први светски рат – Русија тврди да брани Словене (нпр. Србију), али такође тежи империјалним добитцима; панславизам се испреплиће са империјалним амбицијама.
1920: Пољско-совјетски рат – Пољска се брани од совјетског експанзионизма.
1939–1940: Зимски рат – Совјетска инвазија на Финску.
1940–1941: Совјетске анексије балтичких држава – коришћење пакта Молотов-Рибентроп као оправдања.
1944–1991: Совјетска доминација Источном Европом – укључујући Пољску, Чехословачку, Бугарску, Румунију и балтичке земље под совјетском сфером утицаја.
2014: Анексија Крима – савремени пример руских империјалних амбиција уоквирених наративом о „заштити руског говорног подручја“.
2022: Инвазија на Украјину у пуном обиму – модерна империјална агресија оправдана псеудоисторијском пансловенском и реториком Руског мира (Руског света).
Панславистички мислиоци и промотери
- Павел Јозеф Шафарик (словачки историчар и филолог) – рани заговорник словенског културног јединства.
- Франтишек Палацки (чешки историчар) – истакао заједничко словенско наслеђе.
- Михаил Погодин (руски историчар) – панслависта који је подржавао царску експанзију.
- Николај Данилевски – аутор дела „Русија и Европа“ , залагао се за Русију као вођу Словена.
- Константин Леонтјев – конзервативни панслависта, промовисао је аутократију и православне вредности.
Руске царске личности
- Катарина Велика – проширила је Русију на Пољску, Крим и Кавказ.
- Николај I – аутократа, противио се либерализму, промовисао панславизам и репресију.
- Александар II – експанзиониста у Централној Азији и на Кавказу.
- Стаљин – искористио је совјетску империјалну контролу над Источном Европом након Другог светског рата.
- Владимир Путин – модерни заговорник руског национализма, који спаја пансловенске теме са концептом „Руског света“ (Русский мир).
Референце
Фусноте
- хттпс://балканацадемиа.цом/2025/04/02/цетникс-оф-албанијан-оригин-сербиан-вар-цримес-тхе-балкан-варс-анд-пан-слависм-1903-1916/ ↩︎
- исто. ↩︎
- хттпс://балканацадемиа.цом/2024/03/02/руссиан-планс-оф-пан-слависм-анд-тхе-асимилација-оф-албанианс-1700-1912/ ↩︎
4. https://balkanacademia.com/2025/05/08/serbian-atrocities-against-bulgarians-in-1914/
