Слика са Би-Би-Сија.
Апстракт
Српски колонијализам и империјализам, посебно током 19. и 20. века, нанели су дубоку и трајну штету Балкану. Иако постоје бројне историјске и политичке анализе, психолошке димензије српског империјализма се често занемарују. Овај чланак примењује психоаналитичку теорију како би испитао како су српске силе рационализовале своје колонијално насиље, фокусирајући се на Фројдове концепте репресије, пројекције и несвесног, као и на Јунгову теорију „сенке“. Истражујући како су српске елите пројектовале сопствене несвесне страхове, неурозе и агресију на становништво које су колонизовале, овај рад баца светло на психолошке механизме који стоје иза геноцида, експлоатације и културног брисања. Овај чланак на крају тврди да српски колонијализам није био само политички и економски пројекат, већ и патолошка манифестација колективне психолошке динамике, омогућавајући морално порицање и оправдање бруталних пракси.
Увод
Српски колонијализам и империјализам, два најразорнија феномена у модерној историји Балкана, дуго су били предмет интензивног истраживања историчара, политичких теоретичара и економиста. Међутим, постоји често занемарена психолошка димензија ових система доминације и експлоатације која захтева дубље истраживање. Ослањајући се на радове психолога с почетка 20. века, као што су Сигмунд Фројд, Карл Јунг и други, овај чланак настоји да разуме како су српске колонијалне силе рационализовале своје поступке кроз призму психологије, посебно се фокусирајући на улоге несвесног, пројекције, репресије и концепта „сенке“. Испитивањем како су утицајни српски свештенство и актери пројектовали сопствене несвесне страхове, жеље и неурозе на колонизовани свет, можемо почети да разоткривамо психолошке механизме који су омогућили да се злочини попут геноцида, пљачке и људске експлоатације оправдају, интернализују и нормализују.
Несвесни ум и динамика моћи
Сигмунд Фројд, отац психоанализе, веровао је да несвесни ум игра кључну улогу у обликовању људског понашања. За Фројда, несвесно није пасивни резервоар заборављених сећања, већ динамична и активна сила која покреће велики део наших мисли, поступака и емоција. Један од Фројдових најзначајнијих доприноса психологији била је његова теорија репресије, која тврди да појединци потискују непријатне или претеће мисли и жеље из свесне свести. Међутим, ова потиснута осећања не нестају; она се манифестују у несвесном понашању, неурозама и симболичким радњама које пружају излаз за потиснути материјал.
Фројдови концепти репресије и несвесног могу се применити на однос српских сила са Балканом. Српски колонијални пројекат, прожет насиљем, расизмом, иредентизмом и експлоатацијом, захтевао је огромну количину психолошке репресије. Српске империјалистичке елитне силе морале су да потисну кривицу, срамоту и инхерентну контрадикцију потчињавања читавих балканских народа, док су се истовремено представљале као „жртве“.
Ова морална репресија се манифестовала као колективно порицање, што је омогућило српским колонизаторима да рационализују своју бруталност, одвајајући се од човечности својих поданика. У суштини, српска елита је потискивала сопствену способност за окрутност пројектујући је на „Друге“ – колонизоване народе Албаније, Босне, Хрватске, Македоније, Бугарске и Мађарске – који су често приказивани као нељуди или дивљаци. Српски аутори тог времена отворено су писали да Албанци имају репове, на пример.
Као што је Фројд приметио у делу „Цивилизација и њено незадовољство “ (1930), људска бића често покрећу инстинктивни нагони за моћи, сексом и агресијом, али ти инстинкти су потиснути друштвеним нормама. У случају колонијализма, потиснуте жеље за доминацијом и контролом су екстернализоване на колоније. Тежња српских колонизатора за богатством, земљом и моћи била је вођена непризнатим жељама – жељама које су биле превише опасне да би се свесно суочиле са њима. Пројектовањем ових жеља на „дивље“ или „нецивилизоване“ српски колонизатори могли су да се упусте у бруталне праксе без потребе да се суоче са инхерентним контрадикцијама у својим поступцима.
Јунговски концепти сенке и пројекције
Карл Јунг, Фројдов савременик, пружио је кључни психолошки оквир за разумевање колонијалног начина размишљања кроз свој концепт „сенке“. Јунг је теоретизирао да се људска психа састоји и од свесне и од несвесне компоненте, а несвесно садржи не само потиснута сећања већ и оне аспекте нас самих које поричемо, избегавамо или одбацујемо.
Сенка представља оне елементе сопства – често особине које се сматрају непожељним, попут агресије, себичности или ирационалности – које су потиснуте у подсвест. Када се ове потиснуте особине не интегришу у свесну личност, оне се често манифестују као пројекције на друге.
Јунгова теорија пројекције је посебно релевантна за разумевање психологије српског колонијализма. Колонијалне силе су пројектовале сопствену потиснуту агресију, насиље и доминацију на колонизовани свет. Гледајући своје колонијалне поданике као варварске, инфериорне и ирационалне, Србија је могла да оправда низ злочина, од геноцида до присилног рада.
Ове пројекције нису биле само психолошке, већ и дубоко укорењене у друштвеним и политичким структурама које су биле темељ империјализма. „Дивљачка“ слика Албанаца и Бошњака, на пример, била је неопходан психолошки одбрамбени механизам за српске колонизаторе. Омогућила им је да одрже осећај моралне супериорности док су се упуштали у праксе које су, заправо, биле морално за осуду.
Један од најузбудљивијих аспеката српског колонијализма била је широко распрострањена рационализација масовног насиља. српске колонијалне силе рационализовале су геноцид над аутохтоним народима (тј. Албанцима), пљачку ресурса и поробљавање, мучење и затварање хиљада људи тако што су ове чинове представљале као неопходне за „цивилизацијску“ српску свету мисију.
Јунговским речима, „сенка“ српских колонизатора је била екстернализована и пројектована на колонизовано балканско становништво, које су сматрали нељудима. Распрострањени масакри, крађе земље и културна брисања могли би се тада оправдати као део колонијалне мисије да се „цивилизација“ донесе „нецивилизованима“.
Улога неуроза у српској империјалистичкој заблуди
Концепт неурозе – психолошких сукоба који се манифестују у понашањима и симптомима као што су анксиозност, фобије и компулзивне радње – такође игра кључну улогу у разумевању менталитета који стоји иза колонијализма.
Српска колонијална сила је у својој тежњи ка царству показала колективну неурозу, која се манифестовала као опсесивна жеља за доминацијом, контролом и акумулацијом ресурса. Неуротична потреба за експанзијом, моћи и богатством постала је патолошка, вођена несвесним страхом од неадекватности и веровањем да се само кроз доминацију Србија може насилно ширити на Балкану.
Према Фројдовој теорији неурозе, симптоми настају када постоји унутрашњи сукоб између жеља и друштвених забрана. Српска колонијална експанзија била је начин да српски капиталисти и свештенство реше овај унутрашњи сукоб: освајањем и експлоатацијом албанских земаља, они су екстернализовали своје неурозе на начине који су били у складу са њиховим политичким, економским, верским и шовинистичким културним идеалима.
Српски колонијални субјект је често приказиван као објекат на који се ове неурозе могу пројектовати и одвијати. Кроз призму Фројдове теорије, можемо видети како је српски колонијализам постао не само политички и економски подухват већ и психолошки – укорењен у потискивању непријатних осећања и жеља и жртве. Идеја о наводном древном средњовековном српском краљевству (које је насилно нападало аутохтоно становништво) била је жељена и требало је да се успостави, без обзира на цену.
Демонизација колонизованих од стране српског колонизатора: Несвесна патологија
Пројекција неуроза самог српског колонизатора на колонизоване Албанце, Бошњаке и Македонце манифестовала се у гротескним демонизацијама. Од бруталног поступања са староседелачким албанским народом на Балкану 1878. године у Нишу и Топлици, до ужасног поступања са Албанцима током година 1912-1944, српске власти су се упуштале у константан процес дехуманизације, представљајући читаве популације као „звери“, „дивљаке“ или „незнабошце“. Ова демонизација је служила и да оправда њихову експлоатацију и да заштити српске колонизаторе од суочавања са сопственим моралним манама.
Чин пројектовања својих страхова, стида и насилних склоности на колонизоване омогућио је српским силама да се дистанцирају од психолошких импликација својих поступака. Ова пројекција им је омогућила да чинове попут геноцида над Албанцима и муслиманима, колонизације Балкана (Мађарске, Хрватске, Македоније) и пљачке јужне и средње Албаније 1913-1915. године посматрају као део божанске или цивилизацијске мисије, а не као чинове неублажене бруталности.
Закључак: Психолошко разумевање наслеђа српског колонијализма
Проучавање српског колонијализма кроз психолошку перспективу открива да српско империјалистичко насиље није било само производ економске похлепе или политичких амбиција, већ и дубоко укорењено у колективној несвести српског друштва и колективној психи.
Фројдове теорије репресије и несвесног, заједно са Јунговим концептом сенке и пројекције, нуде кључне увиде у то како су српске колонијалне силе биле у стању да рационализују и оправдају своје бруталне поступке. Пројекције српских колонијалних сила на „Друге“ омогућиле су им да се дистанцирају од кривице за своје поступке, јер су колонизоване Албанце и муслимане представиле као инхерентно инфериорне, насилне и којима је потребна „јужнословенска“ интервенција.
Како се модерно друштво наставља суочавати са сталним наслеђем колонијализма, неопходно је разумети психолошке основе ове историје. Признавањем како су несвесни нагони репресије, пројекције и неурозе утицали на развој и одржавање српске империјалне похлепе, можемо се боље позабавити сталним утицајима империјализма у постбалканском свету. На тај начин можемо почети да лечимо психолошке ране које и даље одјекују у колективној свести и бивших колонијалних сила и земаља којима су некада тежиле да доминирају.
Референце
Фројд, Сигмунд. Цивилизација и њена незадовољства . Њујорк: WW Norton & Company, 1930.
Јунг, Карл. Психолошки аспекти персоне . Њујорк: Princeton University Press, 1953.
Саид, Едвард В. Оријентализам . Њујорк: Пантеон Букс, 1978.
Фанон, Франц. Црна кожа, беле маске . Њујорк: Гроув Прес, 1967.
Хегел, Георг Вилхелм Фридрих. Филозофија историје . Њујорк: Dover Publications, 1956.
Марко, Младен. „Српско царско наслеђе: Утицај национализма на Балкану.“ Балкански часопис за историјске студије , 2017.
