аутора Фахрија Џаре и Горана Иванчевића.
Апстракт
Према аутору, Руска академија наука и уметности, у сарадњи са историчарем Александром Мајоровим, наводно је закључила да Срби („Серви“) нису аутентична етничка група (етнос), већ првобитно друштвена категорија која значи „робови“. Аутор тврди да је модерна српска нација релативно скорији, вештачки конструисан идентитет, формиран асимилацијом посрбљених припадника суседних народа, укључујући Аромуне, Албанце, Црногорце и Роме. Позивајући се на српског академика Радована Самарџића (САНУ, Историја српског народа , 1986), тврди се да је до средине 18. века, након Београдског мировног споразума из 1739. године, становништво Србије смањено на приближно 50.000–60.000, што је захтевало демографску реконструкцију.
У то време, већинско становништво је било муслиманско. У тексту се наводе значајни Србе несрпског порекла — као што су Никола Пашић, Михаило Пупин и Карађорђе — и тврди се да су многе албанске католичке породице, Црногорци и Роми пресељени у Србију и касније асимиловани у српски идентитет. Штавише, тврди се да су српски национални симболи, стандардизација језика (од стране Вука Караџића) и национална застава били значајно под утицајем или наметнути од стране спољних сила, првенствено Аустрије и Османског царства, уместо да су органски проистекли из древне српске етничке традиције. Аутор закључује да је српска нација у великој мери била конструкт из 18. и 19. века, који је Аустрија промовисала како би ослабила Османско царство, а да јој пре овог периода недостају дубоки историјски етнички корени јужно од Београда.
Руска академија наука и уметности и руски историчар Александар Мајоров утврдили су да „Срби“ нису етничка група, већ друштвени статус — слуге (робови). Српска нација је конгломерат припадника околних народа који су посрбљени. Ево доказа из њихових озбиљних историографских и академских извора.
У књизи Историја српског народа, књига четврта, том I, Срби у 18. веку (Београд 1986, стр. 321), академик САНУ Радован Самарџић пише: „Српски народ у Турској морао је бити обновљен из темеља у 18. веку да би се поново појавио на историјској сцени у борби за ослобођење.“
Ако су морали бити обновљени да би се поново појавили на „историјској сцени“, то значи да су нестали са те сцене.
Касније, на истој страници, Самарџић пише: „…након потписивања Београдског мира 1739. године, у том тренутку према В. Чубриловићу, Србија није могла имати више од 50.000–60.000 становника.“ Пише 50.000–60.000 становника, а не Срба, што значи да у то време, чак ни толико, на територији данашње Србије (укључујући Косово, искључујући Војводину), није било Срба. Штавише, треба напоменути да је у то време већину становништва у Србији чинило муслиманско.
Дакле, 1740. године Србија је била „празна“. Ко је потом населио Србију, на који начин је српски народ обновљен, односно како је створена модерна српска нација и какво је порекло Срба и данашњих становника Србије? Никола Пашић је био арумског порекла, Михајло Пупин арумског порекла, Бранислав Нушић арумског порекла, Карађорђе албанског порекла, Николај Велимировић ромског порекла, итд., итд.
У 18. веку, стотине католичких албанских породица из Кељмендија населило се испод планине Рудник (међу њима и породица Карађорђа), и данас су сви они Срби. Многи Црногорци су се населили у Србији у 18., 19. и 20. веку, где су стигли под националним именом Црногорци, а данас су Срби. Данас у Србији живи милион Срба ромског порекла, које је Милош Обреновић населио и дао им земљу.
Нема познатог Србина из Србије, јужно од Београда, у делу који је био под Османским царством, који је етнички српског порекла.
Срби су новоизмишљена нација, коју је створила Аустрија да би ослабила Османско царство. Срби нису имали ни културу ни језик пре Вука Караџића, кога је такође створила Аустрија преко Јернеја Копитара (и да би одвојила Србе од руског утицаја, искоренила увезени руски црквени језик који се укоренио у литургији, као и славеносербски језик, уз истовремено ослањање на хрватску традицију).
Чак и српска национална капа, шајкача, потиче из Аустроугарске, где је била војничка капа, а цар Франц Јосиф, незадовољан њоме, продао ју је 1870. године по ниској цени Милану Обреновићу. Пре тога, српска национална капа био је фес. Чак и данас Србија маше заставом коју јој је поклонио султан, док су сами изабрали црвено-бело-плаву заставу попут хрватске.
То је била српска застава 1835. године према Сретењском уставу, али Руси и Турци то нису дозволили, јер је таква застава, по узору на француски модел, била симбол слободе; стога им је султан Махмуд II доделио заставу коју Срби и Србија и данас користе.
Референце
Самарџић, Радован. 1986. Историја српског народа. Четврта књига, том I: Срби у 18. веку. Београд: САНУ.
Чубриловић, В. [Самарџић 1986].
Руска академија наука и уметности и Александар Мајоров.
