Овај чланак разматра сеницид (убиство сопственог родитеља) у српском друштву.

Резиме

Чланак разматра историјски српски обичај познат као „Лапот“, облик сеницида. Према овом обичају, када би родитељ (обично отац) напунио 60 година, син или блиски члан породице би га одвео на удаљено место и убио, обично секиром или палицом. Ритуални елемент је укључивао стављање комада погаче на главу старца, што је симболизовало да више не заслужује да једе хлеб. Каже се да је обичај постојао до краја 19. века. Текст се позива на српска антрополошка дела и фолклор који описују или анализирају ову традицију.

Морбидан обичај код Срба: када би родитељ (отац) напунио 60 година, син би га узео и одвео на одређено место, обично близу литице или потока, и убио га секиром или „токмаком“ (тољагом) — како је написао Дражен Гудић 2017. године.

Како је чудно да нам нико никада није рекао о овом антиљудском злочину Срба — чак ни за време Турака. Међу њиховим прљавим обичајима био је и овај: у првој брачној ноћи, отац би први проверавао да ли је невеста његовог зета нетакнута.

Чак и пре Берлинског конгреса, када овај народ није имао ни писмо ни читање, успели су да нас раселе са наших земаља, да се развију на рачун дарданске територије и да дођу до места где су данас. Ови такозвани људи и даље нису задовољни и сада желе да поделе Косово на пола.

Од Гарашанина , преко Јована Цвијића , и других, написали су хиљаде књига, брошура и памфлета, штампаних на европским језицима и дистрибуираних широм Европе. Европа, која нас није добро познавала, веровала је њиховим „књигама“ и предавањима у главним центрима континента, где су „документовали“ све горе и горе ствари о нама.

Приказивани смо као „дивљи народ који живи само у планинама“ и да смо заузели „њихову“ земљу. Били смо „као медведи у пећинама који чак нису знали где су гробови наших предака“. Први који је о томе озбиљно говорио био је отац Ђерђ Фишта на Париској мировној конференцији.

Турска и Русија су ангажовале најпаметније људе да говоре што је могуће горе о нама, да убеде Запад да смо турски остатак који су они донели — народ без традиције, без историје или цивилизације, који не заслужује државу — једноставно народ коме недостаје само реп.

У данашњој књижевности, што ни сами Срби не крију, постоји њихов народни израз „зрео за секирче“, фраза која остаје као подсетник на времена када су Срби на најнељудскији и најзверскији начин, назван „лапот“, умањивали своју породицу.

Према овом „митском“ сенициду (сеницид = убијање старијих), када би човек навршио 60 година, постајао је сувишан и терет породици. Син или други члан породице (ако није имао синове) је био дужан да га одведе у шуму и ритуално га убије ударајући га по глави нечим тешким или секиром. „Ритуал елиминације“ је захтевао да „старац“ држи погачу (погачу) на глави.

Погача на глави симболизовала је да више није заслужио да једе хлеб и стога није заслужио да живи, јер је био велики терет. Овај прљави обичај се практиковао до краја 19. века, након чега је законом забрањен.

Антрополог Бојан Јовановић , аутор књиге „Тајна лапота“ , објашњава да је ово био обичај са психолошким конотацијама и друштвеном функцијом. Неки антрополози тврде да лапот заправо није био практиковани обичај или ритуал, већ мит чије је преношење имало за циљ да забрани оцеубиство како би се спречио хаос и омогућило цивилизовано решавање генерацијских сукоба и културни опстанак.

Он покушава да покаже како су у једном случају мајка и унук сакрили деду, а затим је овај „заостали“ обичај законом забрањен крајем 19. века.

Много раније, пре 1918. године, Тихомир Ђорђевић је у својој књизи тачно описао разлог и начин убиства шездесетогодишњег „старца“.

Такође у књизи великог српског научника Војислава Радовановића „Народна предања о убијању старих људи“ из 1929. лапот је описан као јавни обредни чин.

Михаило Меденица је пре неколико година написао језиву причу под називом „Овако сам убио оца поштујући стари српски обичај“ . (Његов опис је застрашујући, па га нисам директно превео.)

„ Лапот је древни српски ритуал јавног убијања старих и немоћних — претеча слешер филмова, али са стварним жртвама.“

Када бака напуни 80 година, више јој нема потребе — само седи и једе сир, не може ништа да ради, постала је сенилна, иритира домаћинство. Онда се породица сложи да је масакрира и једног дана јој каже: „Бако, идемо у град!“ У граду се горштаци окупљају са пијуцима, секирама, сатарама, колцима и тољагама.

Чланови породице доносе нож, малу секиру, шило, иглу за плетење — ко год има пушку, доноси је. Посаде баку на столицу, пољубе је на српски начин три пута, а затим је туку, шутирају, убоду, одсецају удове секиром, изводе липосукцију, одерају је — крв шикља свуда — док не претворе баку у кашу. Онда сви иду кући срећни и задовољни, посебно бакина породица.

(Фотографије су из филма Лапот Бате Паскаљевића.)

Фахри Џара, 25.05.2020.

Референце (линкови наведени у оригиналном чланку) укључују извештаје српских медија и академске изворе на ту тему.

Џара, Фахри. „Страшни обичај елиминисања родитеља код Срба / Када би родитељ напунио 60 година, син би га повео са собом и….“ InforCulture, 27. децембар 2022.