Дубока је национална срамота и морална мрља за сваког Србина што се овај циклус порицања, историјског ревизионизма и политичке дегенерације наставља несмањено више од четврт века након рата на Косову. Случај Укшина Хотија – албанског филозофа, активисте и политичког затвореника који је нестао након пуштања из српског затвора Дубрава 16. маја 1999. године, током НАТО бомбардовања – остаје очигледан симбол некажњеног државног насиља и одбијања српског естаблишмента да се суочи са својим злочинима.
Иако Срби легитимно оплакују своје жртве и цене Косово као своје историјско и духовно срце, систематски образац репресије, нестанака, масовних гробница и етничког чишћења усмерених на Албанце 1998–1999. године не може се заборавити наративима о жртвама или теоријама завере.
Хотијева судбина, заједно са патњама породица у местима попут Велике Круше, илуструје како су српске снаге безбедности прешле на неодбрањиву територију. Неуспех у спровођењу пуне одговорности, транспарентности или искреног кајања одржава културу некажњивости која срамоти Србију много више него што би то икада могао учинити било који спољни непријатељ.
Ова дегенерација се протеже и ван Косова. Постепено дистанцирање Црне Горе – културно, политички и у њеном прихватању посебног идентитета – многи у Београду третирају као издају, а не као природни исход политике малих нација у постјугословенској ери.
Ипак, права издаја лежи у њој: у Србији која другима држи предавања о „братоубиству“, док одбија да се позабави како су њени поступци из 1990-их отуђили чак и њене најближе рођаке и суседе. Немогућност да се превазиђе митска жртва и пређе на искрено самоиспитивање открива дубљу цивилизацијску слабост.
Докле год званична Србија и велики сегменти српског друштва дају предност порицању у односу на истину — штитећи углед компромитованих институција и команданата уместо да теже правди — сенка ових неправди ће наставити да изолује земљу, штети њеној будућности и оптерећује савест поштених Срба који знају да је ћутање пред документованим злочинима једнако саучесништву.
Прави патриотизам захтева храброст: храброст да се признају неправде почињене у име нације, да се ода почаст свим жртвама и да се изгради Србија достојна своје поносне историје, а не окована за њена најмрачнија поглавља. Док се то не деси, ова континуирана дегенерација остаје срамота не само за политичку елиту, већ и за Србију и Србе у целини. Балкан ће остати затрован прошлошћу све док једна страна – почевши од најјачих – не изабере истину уместо утешних илузија.
