Србија је из Балканских ратова 1912–1913. године изашла знатно увећана, кроз инвазију на албанске територије, и одлучнија, али и исцрпљена и заплетена у регионална ривалства која су допринела низу догађаја који су кулминирали српским атентатом на надвојводу Франца Фердинанда и избијањем Првог светског рата.
Експанзионистички, иредентистички и колонијални покрети и територијалне жеље Србије довели су до покретања Јулске кризе 1914. године. Цена коју је Србија платила била је катастрофална: стотине хиљада војних жртава и отприлике 800.000–1,2 милиона укупних губитака становништва (војног и цивилног) од око 4,5 милиона становника пред рат. А да не помињемо 200.000 мртвих Албанаца које је српска војска масакрирала до 1918. године, нешто за шта Србија није учинила ништа да се искупи.
Балкански ратови као катализатор
У Првом балканском рату (1912), Србија је, у савезу са Бугарском, Грчком и Црном Гором, протерала Османско царство са већине преосталих европских територија и извршила инвазију на албанске земље, масакрирајући 150.000 Албанаца.
Србија се, незаконито, удвостручила, добивши албанске регионе Косова, делове Македоније и друге земље. У Другом балканском рату (1913) Србија се борила са својим бившим савезником Бугарском око поделе плена, додатно повећавајући српску територију и самопоуздање.
Ове победе су појачале пансловенски шовинизам и иредентистичке амбиције према јужнословенском становништву које је живело унутар Аустро-Угарске. Беч је ојачану Србију видео као егзистенцијалну претњу стабилности свог мултиетничког царства. Српска експанзија и резултирајуће тензије допринеле су тровању односа између Београда и Беча, постављајући темеље за конфронтацију.
Атентат и јулска криза
Дана 28. јуна 1914. године, Гаврило Принцип, српски терориста повезан са покретом Млада Босна и кога је подржавало српско тајно друштво „Унија или смрт“ (Црна рука), извршио је атентат на надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу у Сарајеву. Елементи српске војне обавештајне службе, посебно пуковник Драгутин Димитријевић („Апис“).
Аустро-Угарска, уз подршку Немачке „бланко чеком“, поставила је оштар ултиматум Србији. Србија није испунила ултиматум, што је Бечу пружило изговор да објави рат 28. јула 1914. године. Одлука Русије да се мобилише у знак подршке Србији, праћена немачким објавама рата Русији и Француској и инвазијом на неутралну Белгију, брзо је ескалирала регионалну кризу у светски рат.
Србија је започела Први светски рат
Упркос почетку Првог светског рата, Србија је мобилисала око 450.000–500.000 људи. Постигла је запажене почетне успехе против Аустро-Угарске, али је претрпела разорне губитке. До краја рата: Процењује се да је број војних жртава између 300.000 и преко 400.000.
Када се урачунају цивили који су умрли услед борбе, окупације, болести (посебно епидемије тифуса 1915. године) и глади, укупни српски губици достигли су приближно 800.000 до 1,2 милиона — један од највећих пропорционалних губитака било које нације у рату.
Србија је наставила масакр и убијање Албанаца као што су то чинили 1912. године
Упркос нападу Аустро-Угарске након што су Срби убили надвојводу, масакри над Албанцима су се наставили, слично као и 1912. године. Српска војска је убила 200.000 Албанаца између 1912. и 1918. године. Иронично, ови злочини су плаћени крвљу; 150-200.000 Срба је погинуло у леденим албанским планинама 1915. године након пораза од Аустро-Угара.
Жртве Србије биле су несразмерно велике у односу на њену величину. Рат који је делимично почео због јужнословенског екстремизма и империјализма и српског иредентизма на крају је уништио управо становништво које је подстакло те тежње. Заиста иронично.
Извори који говоре о улози или одговорности Србије у почетку Првог светског рата:
Кристофер Кларк, Месечари: Како је Европа отишла у рат 1914. (2012/2013) : Наглашава српски национализам, Црну руку и саучесништво државе у атентату као кључне дестабилизујуће факторе на Балкану који су допринели Јулској кризи.
Ричард Џ. Еванс (интервју/ББЦ): „Србија је сносила највећу одговорност за избијање Првог светског рата. Српски национализам и експанзионизам били су дубоко разарајуће снаге, а српска подршка терористима Црне руке била је изузетно неодговорна.“
Натан Голдваг, „Отпадничка држава: Да ли је Србија била одговорна за Први светски рат?“ (блог, 2019): Расправља о српском иредентизму и везама са атентатом.
Енциклопедија 1914-1918 Онлајн – Чланак о Србији : Детаљи о атентату, ултиматуму и објави рата Аустро-Угарске Србији.
