Нарцисоидно испирање мозга српске омладине: Национална трагедија

У савременој Србији, токсична мешавина ултранационализма, историјског ревизионизма и политике идентитета засноване на незадовољству преноси се из домова у школе, на улице и онлајн просторе, систематски обликујући нову генерацију. Ово није органски патриотизам, већ облик нарцистичке индоктринације која надувава српску жртву и изузетност, док демонизује комшије, мањине и Запад. Учи расизму, иредентизму, екстремизму и одјецима фашистичке мисли, заробљавајући земљу у циклусима изолације и изгубљеног потенцијала. Овај културни и политички пројекат представља дубоку трагедију за Србију и њену будућност.

Пренос у домовима и породицама

Националистичке наративе често почињу за трпезом. Многе српске породице, ожиљке ратова 1990-их, НАТО бомбардовања и „губитка Косова“, упркос томе што никада нису имале већину Срба, преносе приче које истичу вечну патњу Срба под Османлијама, усташама или „глобалним заверама“.

Селективно памћење

Међутим, ниједном речју се не помињу стотине хиљада мртвих Албанаца, Бошњака, Хрвата, Мађара и Бугара које је српска војна и свештенска елита убила између 1878. и 1999. године. Српски масакри над Албанцима 1912-13. године потпуно су прескочени у школским уџбеницима. Српски масакри између 1912. и 1918. године, где је убијено 200.000 Албанаца, намерно су прескочени. Чињеница да су хиљаде Хрвата и Бошњака масакриране између 1924. и 1930. године, и да је 50.000 Бошњака убијено у Другом светском рату од стране Срба, никада се не помиње у школским уџбеницима.

Чињеница да су Срби масакрирали хиљаде људи у Другом светском рату, угњетавали Бошњаке, Албанце и Хрвате широм целе Југославије, да су Срби убили 50.000 Бошњака, 20.000 Хрвата и 12.000 Албанаца, отприлике 145.000 мртвих између 1991. и 1999. године, активно се избегава. Уместо тога, српској омладини је дозвољено да се фотографише са осуђеним масовним убицама и убицама, осуђеним за злочине против човечности и геноцид.

Пропагандни „академици“

Исти проблем се може видети међу такозваним српским „академицима“, који су континуирано објављивали арогантне студије, књиге и публикације са изузетно пристрасним и селективним перспективама, измишљајући све врсте теорија и рационализација, како би оправдали великосрпску пропаганду.

Српски „академик“ Душан Батаковић би активно, и срамотно, избегавао и игнорисао писање о 120.000 Албанаца које је Србија масакрирала 1912-1913. у својим делима. То би било као да немачки историчар пише о Немачкој 1932-1945. и одбија да помене Холокауст или нацистички режим.

Нарцизам у Србији

Ово ствара колективни нарцизам: Србија као вечна праведна жртва, окружена непријатељима. Деца усвајају идеју да су Срби јединствено херојски, али ипак стално издани, оправдавајући сумњу или непријатељство према „другима“ (Албанцима, Бошњацима, Хрватима, Ромима или западним институцијама).

Ово домаће појачање појачавају медији и политика, где ревизионизам нормализује порицање или минимизирање злочина почињених током распада Југославије, док истовремено увећава српске жртве. Резултат је психолошки оклоп супериорности помешан са сталним незадовољством – класичним нарцистичким особинама на друштвеном нивоу.

Усмерено на младе: школе, групе и покрети

Српска пропаганда у образовању игра централну улогу. Уџбеници за младе студенте и студенте често представљају суседне земље попут Црне Горе и Републике Српске као „српске државе“, наглашавају српске жртве у ратовима 1990-их и користе селективне чињенице или пасивне конструкције када се говори о патњи несрпског становништва. Ово подстиче иредентистичке снове о „Великој Србији“ и умањује одговорност.

Поред школа, организовани покрети активно регрутују и радикализују омладину. Крајње десничарске групе – попут Српске акције, Образа (Части), организација повезаних са Крвљу и Частју, Народне патроле, Покрета 1389 и клерокалистичких група – мешају православни екстремизам, антимигрантски расизам, антизападне ставове и ултранационализам. Они циљају незапослене или незадовољне млади из радничке класе кроз хулиганске сцене фудбала, фестивале, друштвене медије и уличне акције. Неки промовишу идеје беле супрематистике или неонацистичке идеје заједно са клерикалним национализмом „Светог Саве“.

Ове групе искоришћавају економску фрустрацију, одлив мозгова и негодовање због Косова и условљавања ЕУ. Проруски наративи и теорије завере додатно учвршћују екстремизам. Извештаји документују десетине активних насилних десничарских екстремистичких организација у Србији, а млади су главни регрути. Чак и шири протести, попут великих студентских покрета 2024-2025. године изазваних трагедијом у Новом Саду, садржали су видљиве националистичке симболе, мапе Косова, референце на четнике и реторику која ризикује да легитимише ове маргине уместо да их у потпуности одбаци.

Трагедија за Србију

Ова индоктринација је самонанета рана. Она изолује Србију на међународном нивоу, ометајући интеграције у ЕУ, економску модернизацију и помирење са суседима. Талентовани млади људи масовно емигрирају („одлив мозгова“), тражећи прилике неоптерећене реваншистичким фантазијама. На домаћем плану, она одвлачи пажњу од корупције, неуспеха у управљању и стварних друштвених потреба, усмеравајући енергију ка политици незадовољства и повременом насиљу над мањинама, мигрантима или политичким противницима.

Ултранационализам одржава нестабилност на Балкану, оснажујући маргине које величају прошле сукобе и иредентизам. Подстиче менталитет опсаде који поткопава плурализам, критичко размишљање и демократску зрелост. Богато културно наслеђе Србије – њен допринос науци, уметности и отпорности – заслужује славље, али не кроз супрематистичке митове или порицање историје.

Прави патриотизам би подразумевао искрено суочавање са свим поглављима прошлости (укључујући Други светски рат и 1990-те), улагање у образовање које развија критичке мислиоце и фокусирање на просперитет, а не на територијалне фантазије. Уместо тога, нарцистичка петља жртве, изузетности и непријатељства ризикује да осуди још једну генерацију на маргинализацију.

Српска омладина је њен највећи ресурс. Подвргавање овог четничког иредентизму, шовинистичким идеологијама и фанатичном условљавању није снага – то је трагедија која расипа потенцијал и продубљује поделе. Прекидање овог циклуса захтева храбро унутрашње размишљање, а не још митова. До тада, испирање мозга се наставља, а Србија плаћа цену.

Извори

„Политика крајње деснице у Србији.“ Википедија. Последња измена 2025. https://en.wikipedia.org/wiki/Far-right_politics_in_Serbia .

Европска комисија. Насилни десничарски екстремизам на Западном Балкану . RAN документ, јул 2022. https://home-affairs.ec.europa.eu/system/files/2022-08/ran_vrwe_in_western_balkans_overview_072022_en.pdf .

Џихић, Ведран. Крајња десница на Западном Балкану: Како екстремна десница угрожава демократију у региону . OIIP Policy Analysis, 2023. https://www.oiip.ac.at/cms/media/policy-analysis-1-the-far-right-in-the-western-balkans.pdf .

Балкан инсајт. „Методологија | Ко су екстремно десничарске организације на Балкану?“, приступљено 2025. https://balkaninsight.com/extreme-right-organisations/methodology.php .

Радио Слободна Европа/Радио Либерти. „Овако уџбеник учи младе Србе о деведесетим годинама 20. века.“ 30. новембар 2022. https://www.rferl.org/a/serbia-history-textbook-dubious-lessons-college-kosovo-balkan-wars/32155496.html .

ICCT. Русија и крајња десница у Србији . Април 2024. https://icct.nl/sites/default/files/2024-04/Russia%20and%20the%20Far-Right%204%20Serbia.pdf .

Радоњић, О. „Одлив мозгова – студија случаја Србије“. Међународне миграције (2021). https://onlinelibrary.wiley.com/doi/full/10.1111/imig.12710 .

Европски Западни Балкан. „Не, национализам није преузео студентске протесте у Србији.“ 9. јул 2025. https://europeanwesternbalkans.com/2025/07/09/no-nationalism-has-not-taken-over-the-student-protests-in-serbia/ .

DW. „Српски студентски протестни покрет одржава крхко јединство.“ 24. јул 2025. https://www.dw.com/en/serbias-student-protest-movement-maintains-fragile-unity/a-73390943 .

Балкан инсајт и други извештаји о групама као што су Образ, Покрет 1389, Српска акција, Народна патрола и Крв и част Србија.