Психолошки механизми колективног насиља и међугрупне мржње: Социјално-психолошка анализа убиства Рустема Градице од стране српске банде у Црквеној Водици у Каравадици близу Обилића 1960. године .
Апстракт
Овај рад испитује случај убиства Рустема Градице (Ррусте Градица) од стране српске банде кроз призму психологије личности, социјалне психологије и политичког насиља. Анализа се фокусира на психолошке механизме које убиство илуструје. Концепти који укључују Мрачну тријаду (нарцизам и психопатија), социопатију (антисоцијалне особине личности), дехуманизацију, групно размишљање, морално дистанцирање, послушност друштвеним нормама и етничке предрасуде користе се да би се објаснило како међуљудски сукоб може ескалирати у колективну бруталност. Дискусија такође разматра шире политичко окружење Косова током Ранковићевог периода, у којем се етничка поларизација између Срба и Албанаца интензивирала, према бројним историјским студијама.
Увод
Случај, заснован на истинитој причи, документованој у албанској историји и фолклору, описује албанског сељана, Рустема Градицу из села Градица, који се уплео у фатални сукоб након што је нежно одгурнуо српско дете које му је блокирало пут код сеоског млина.
Према извештају, дете је лажно пријавило оцу да га је претукао Албанац. Отац је потом напао Градицу, а да није истражио ту тврдњу. Након што се Градица одбранио тако што је смртно убо ножем свог нападача, наводно га је опколила и брутално убила српска руља.
Овај догађај служи као студија случаја која илуструје психолошке процесе који су опширно документовани у истраживањима о етничком насиљу и понашању руље српских починилаца.
Лажни извештај детета: социјално учење и међугрупна пристрасност
Српско дете трансформише релативно малу физичку интеракцију у оптужбу за напад. Развојна психологија показује да деца често реконструишу догађаје уместо да их се објективно сећају (Ceci и Bruck 1995). Теорија социјалног идентитета даље сугерише да су дечје перцепције снажно под утицајем ставова који преовлађују у њиховим породицама и заједницама (Tajfel и Turner 1979).
Ако је дете социјализовано да припаднике друге етничке групе доживљава као опасне или инфериорне, двосмислене интеракције ће вероватније бити протумачене као непријатељске. Овај процес представља пристрасност потврде која делује у окружењу етничких предрасуда, а не доказ урођеног поремећаја личности.
Очево непосредно насиље
Отац се одмах наоружао и напао Градицу, не покушавајући да потврди синовљев исказ. Такво понашање одражава неколико добро успостављених психолошких механизама, као што су импулсивна агресија, ауторитарни ставови, фаворизовање унутар групе, непријатељство према ван групе и пристрасност приписивања.
Уместо да процени алтернативна објашњења, српски отац изгледа тумачи наводни напад као очигледан доказ албанске агресије. Гордон Олпорт (1954) је управо описао овај механизам у делу „Природа предрасуда“ , тврдећи да стереотипи смањују критичку процену и подстичу брзе непријатељске судове.
Ово понашање се не може дијагностиковати као психопатија или нарцисоидни поремећај личности. Уместо тога, боље се објашњава предрасудама комбинованим са емоционално мотивисаном агресијом.
Мрачна тријада
Нарцизам
Колективни нарцизам се односи на преувеличана уверења у вези са супериорношћу и жртвом сопствене групе (Golec de Zavala et al. 2009). Појединци са високим нивоом колективног нарцизма често доживљавају чак и тривијалне инциденте који укључују особе споља као нападе на достојанство групе.
Очева насилна реакција може илустровати перципирану одбрану колективне части, а не објективну самоодбрану.
Психопатика: Срби су осакатили Градичино тело и одсекли му главу, руке и ноге
Психопатију карактеришу безосећајност, емоционална дистанца, недостатак емпатије и плитки афект (Hare 2003).
Пријављено сакаћење Градичиног тела представљало би екстремно емоционално дистанцирање од жртве. Колективно насиље често производи понашања која подсећају на психопатију. Чињеница да је Градица већ био претучен и да није представљао претњу руљи, а да је руља наставила да распарчава његово тело, могла би бити знак тешке социопатије и психопатије.
Социопатија
Термин социопатија се често користи за описивање хроничног антисоцијалног понашања обликованог првенствено утицајима околине, а не урођеним карактеристикама личности. Периоди продуженог етничког сукоба могу нормализовати агресију, освету и морално искључивање. Заједнице изложене деценијама политичке поларизације могу постепено редефинисати насиље над спољном групом као друштвено прихватљиво.
Групно размишљање и насиље масе
Ирвинг Џенис (1972) је увео концепт групног размишљања како би објаснио како кохезивне групе потискују независно расуђивање. Српска руља која окружује Градицу илуструје неколико карактеристика повезаних са групним размишљањем, као што су дифузија одговорности, притисак конформизма, емоционална зараза, морална сигурност и сузбијање неслагања.
Када насиље почне, појединци се све више ослањају на поступке других него на сопствени морални суд. Филип Зимбардо (2007) слично тврди да обични појединци могу починити изузетну окрутност када групни идентитет надјача личну одговорност.
Дехуманизација
Можда најважнији психолошки процес је дехуманизација. Теорија моралног дистанцирања Алберта Бандуре објашњава како појединци неутралишу кривицу кроз когнитивне механизме који редефинишу жртве као оне које не заслужују емпатију (Bandura 1999).
Ник Хаслам (2006) идентификује два главна облика дехуманизације: порицање јединствених људских карактеристика и порицање саме људске природе.
Ако се чланови друге етничке заједнице сматрају опасним, инфериорним или мање људским бићима, екстремно насиље постаје психолошки лакше.
Зашто екстремно сакаћење?
Један од најузбудљивијих елемената у овом случају јесте унакажење тела Русте Градице од стране Срба.
Истраживања геноцида и етничких масакра показују да сакаћење често служи симболичким, а не инструменталним сврхама (Staub 1989; Kelman 1973). Психолошке функције укључују изражавање колективног беса, понижавање жртве, демонстрирање доминације, преношење терора широј заједници и јачање групне кохезије кроз заједничко насиље.
Такви чинови генерално произилазе из ескалације колективне динамике, а не само из индивидуалне психопатологије.
Ранковићева ера и етничка поларизација
Наратив смешта догађај у ширу политичку атмосферу Косова током Ранковићевог периода. Историјска наука описује Ранковићеву еру (отприлике 1945–1966) као период који карактеришу јаке структуре државне безбедности југословенских Срба и широко распрострањена албанска перцепција политичке репресије, надзора, дискриминације и полицијског злостављања.
Политичка окружења обележена дуготрајном етничком неједнакошћу често интензивирају међусобно неповерење, повећавају стереотипе и олакшавају морално искључивање ривалских група. Историјски контекст стога пружа важну позадину за разумевање како се локални сукоби могу тумачити кроз етничке, а не међуљудске оквире.
Закључак
Убиство Рустема Градице од стране српске мафије илуструје бројне психолошке механизме који су идентификовани у савременим истраживањима колективног насиља. Ескалација се може разумети кроз интеракцију процеса, укључујући етничке предрасуде, друштвени идентитет, дехуманизацију, групни конформизам, колективни нарцизам, морално отуђење и емоционалну заразу.
Мрачна тријада нуди корисне концептуалне увиде у одређене обрасце агресије и безосећајности, али социјална психологија пружа свеобухватније објашњење како обични појединци могу учествовати у изузетној бруталности када делују у поларизованим етничким срединама.
Библиографија
Олпорт, Гордон В. Природа предрасуда . Рединг, Масачусетс: Адисон-Весли, 1954.
Бандура, Алберт. „Морално неангажовање у почињењу нечовечности.“ Personality and Social Psychology Review 3, бр. 3 (1999): 193–209.
Баумајстер, Рој Ф. Зло: Унутар људског насиља и окрутности . Њујорк: Хенри Холт, 1997.
Сеси, Стивен Џ. и Меги Брук. Опасност у судници . Вашингтон, ДЦ: Америчко психолошко удружење, 1995.
Голец де Завала, Агњешка и др. „Колективни нарцизам и његове друштвене последице“. Часопис за личност и социјалну психологију .
Хер, Роберт Д. Без савести: Узнемирујући свет психопата међу нама . Њујорк: Гилфорд Прес, 2003.
Хаслам, Ник. „Дехуманизација: интегративни преглед“. Personality and Social Psychology Review 10, бр. 3 (2006): 252–264.
Џенис, Ирвинг Л. Жртве групног размишљања . Бостон: Хотон Мифлин, 1972.
Келман, Херберт К. „Насиље без моралних ограничења“. Часопис за друштвена питања 29, бр. 4 (1973): 25–61.
Штауб, Ервин. Корени зла: Порекло геноцида и другог групног насиља . Кембриџ: Cambridge University Press, 1989.
Таџфел, Анри и Џон К. Тарнер. „Интегративна теорија међугрупног сукоба.“ У књизи Социјална психологија међугрупних односа . Монтереј, Калифорнија: Брукс/Кол, 1979.
Зимбардо, Филип. Луциферов ефекат . Њујорк: Рендом Хаус, 2007.
