У јануару 1398. године, османска војска, у којој су били Бајазитови синови, а којој се придружио османски вазал српски деспот Стефан Лазаревић (син кнеза Лазара), напала је Босну. Али без успеха. То је било 10 година након пораза турско-српске војске код Билеће од стране босанске војске коју је предводио босански војвода Влатко Влковић. Због неуспеха турске војске у Босни, султан је окривио Стефана Лазаревића, коме је Стефан послао своју мајку, монахињу принцезу Милицу, да преговара.

Иначе, Стефан Лазаревић је ратовао за Османлије 1395. године на Ровинама, 1396. године на Никопољу, 1398. године у Босни и 1402. године у Анкари. Код Никопоља је Османлијама донео велику и историјску победу против хришћанске коалиције, а султан Бајазит га је назвао својим „рођеним и вољеним сином“. Ево једне књиге која то боље описује о српском учешћу са Османлијама против крсташких војски тог времена.

Владимир Ћоровић у свом делу: „Историја Јужне (српске) Славоније“ (Београд, 1933) пише: „Проширили смо се под Турцима, ништа мање него да смо имали своју најпространију државу, Српска православна црква је имала своју потпуну самоуправу за време Турске.“

Именовала је своје патријархе и епископе, које је само потврђивало Османско царство, црква није била само верска већ истовремено и политичка организација српског народа, под влашћу обновљене Пећке патријаршије била је уједињена, први пут у својој историји захваљујући Османлијама.

„Др Олга Зиројевић: Србима је било боље под Турцима“.

Како су вазални Срби помогли Турцима да освоје Цариград?

„Приликом освајања Цариграда/Истанбула 1453. године, десет година пре освајања Босне, Османлије су имале много савезника који су били на њиховој страни. Једни од њих били су и Срби који су помогли Османлијама у освајању данашњег највећег града у Турској, Истанбула“ – Новак Килибарда

Срби су имали османског султана за владара до 1878. године. То је скоро 500 година. Османлије и Турци су били веома блиски, што је резултирало брачним везама, али и српским обичајима попут „ходања у сандалама“.

Зато се у јавности често чује да су Срби генетски блиски Турцима јер је већина њих потомак Турака по очевима. Зато неки српски активисти и писци покушавају да сакрију своје генетско порекло и оптужују друге да су Турци.

Оливерин брак са султаном Бајазитом

Шест месеци после Косовске битке, Лазарева удовица кнегиња Милица (у предањима унапређена у царицу), по савету патријарха и целог свештеничког сабора и целог свештенства, дала је сагласност да се њена ћерка Оливера уда за султана Бајазита I.

Тако су се султан Мурат I и деспот Лазар Храбреновић спријатељили под земљом, а на земљи је кнегиња Милица постала свекрва сина човека који је наредио погубљење њеног мужа, а Оливериног брата, новог деспота Стефана Лазаревића, зета султана Бајазита. Бајазит и Оливера су имали три сина: Сулејмана, Ису и Мехмеда (од арапског личног имена Мухамед). Треба само додати да је Лазарина ћерка Вукосава била удата за Милоша Кобилића, а Мара за деспота Вука Бранковића.

У првој бици коју је нови султан Бајазит I водио код Никопоља, седам година после Косова, против западне крсташке војске, под командом угарског краља Жигмунда (познатог као Сигисмунд), османска војска је била на ивици великог пораза.

Тада је, са десног бока, султану у помоћ притекла српска војска, под командом његовог зета, деспота Стефана Лазаревића. У одлучујућој бици, која се одиграла 28. септембра 1396. године, Османлије су пораз претвориле у победу и одлучно поразиле крсташку војску. Тако је зет спасао свог зета.

Султан Бајазит I се поново нашао у великој невољи, јер га је напала моћна татарска војска, којом је командовао чувени кан Тимуртари /Тимур. У одлучујућој бици, која се одиграла на равници Чабикабад/босански Трстиковац код Анагоре или Ангоре/данашње Анкаре 27. априла 1402. године, његов зет деспот Стефан Лазаревић поново је стигао у помоћ свом зету султану Бајазиту I, са десет хиљада српских војника.

Овог пута, срећа је окренула леђа зету и његовом шураку: Тимур је победио, главнина османске и српске војске је погинула, а остали су заробљени или су побегли. Међу заробљеницима је био и султан Бајазит I. Да би га понизио, Тимур је наредио да га ставе у гвоздени кавез и вуку по Анадолији на кочијама, како би народ могао да гледа свог султана.

Оливера је морала гола да служи пијаним татарским војницима. Када је окованог султана довео да види стање своје жене, он је, од понижења, туге и великог бола, ударио главом о гвоздени кавез, разбио главу и убрзо издахнуо са просутим мозгом (14o3). После овог догађаја, Тимур је ослободио Оливеру и она се са децом склонила на сигурно место.

Када се ситуација смирила, нови султан је постао Мехмедов син и Бајазитов унук Мурат II (1421-1451). Смрћу деспота Стефана Лазаревића 1427. године, династија Храбреновић је изумрла. Деспотовину је потом наследио син Вука Бранковића Ђурађ (1427-1456), унук Маре, сестре деспота Стефана Лазаревића.

Женидба Мурата II са Дурџовом ћерком Маром

Султан Мурат II оженио се Ђурђевом ћерком Маром, званом Амариса, 1435. године. Ово је била његова трећа жена по реду, а она је постала маћеха принца Мехмеда, будућег султана Мехмеда II Освајача /тур. Ел Фатих. Мехмед је збацио оца са престола 1451. године и послао маћеху Мару, заједно са богатим поклонима, свом брату у Србију.

Није дуго остала у Србији, већ се 1457. године вратила у Турску. Настанила се у малом селу Јежево у Светој Гори, јужно од Струмичког језера. Била је окружена српским племићима и монасима. Тамо је, између осталог, развила живу политичку активност. Често је позивана као посредник при склапању разних мировних уговора или по другим питањима. Издате повеље запечатила је печатом свог покојног оца, деспота Ђурђа Бранковића.

Одржавала је редовну преписку са Дубровчанима, које је називала својим добрим и старим пријатељима. Чувени чешки историчар Константин Јиречек рекао је за њу да је свим снагама служила хришћанима. Патријарси Цариградске патријаршије (која је обухватала и Пећку патријаршију од 1459. до 1557. године) постављани су и смењивани под њеним утицајем.

Име султаније Маре повезује се и са дугогодишњим спором са Дубровчанима око заоставштине њеног покојног оца, деспота Ђурђа Бранковића, коју је као благо чувао дубровачки племић Марко Ђорев Гучетић. Мара се 1459. године обратила Дубровчанима са захтевом да јој предају очеву заоставштину, која је припадала њој и њеном слепом брату Гргуру.

У овај спор се умешао и син Мехмеда II, нови султан Бајазит II (1481-1512), те је Мари и Гргуру враћен само мали део очевог наследства. Мара се касније замонашила и умрла у дубокој старости 14. септембра 1487. године. Сахрањена је у манастиру Свете Богородице у Косиници код Драме, у области древне Пангаје.

И, на крају, напомена да ни Оливера ни Мара нису промениле имена, да су задржале православну веру и да су на двору држале православне монахе као своје пустињаке.

Серви су задржали своје име Серви све до Балканских ратова, а више о томе можете прочитати овде: Константин Порфирогенит De Administrando Imperio, поглавље 32 и страница 153.

После Балканских ратова, током Првог светског рата, Срби су писали депеше Енглезима, Русима, Французима и другим савезницима у којима су их молили да их не зову њиховим историјским именом Сервија и Сервија Словенија већ Сербија и Сербија, и тако су Срби постали Срби, а Сервија је постала Србија. Ево линка као доказ.

У свим историјским изворима на латинском, реч „Срби“ је редовно преводила као „Слуге“, а Србија као „Сервариа“ (Servia), односно „земља Слуга“.

Српски националисти наводе да су се средњовековни Срби борили дању и ноћу покушавајући да одбране „хришћанску Европу“ од Турака, али их никада нећете чути да говоре о бици код Никопоља, где је на једној страни била најјача војска „хришћанске Европе“ икада окупљена, а на другој страни Турци и Срби (Слуге), те су тако Турци и Срби (Слуге), предвођени Стефаном Лазаревићем, поклали најјачу војску „хришћанске Европе“ код Никопоља, тако жестоко да се није опоравила наредних 300 година. Или, када наводе да је Марко Краљевић био „највећи борац против Турака“, када је у ствари био турски везир.

Извори

1. Обрана Хрватске од великосрпске агресије. „Војислав Шешељ: Прије Светог Саве, већина Срба су били Католици, као и његов отац Стефан Немања. ИоуТубе видео, 17. децембар 2023.  хттпс://ввв.иоутубе.цом/схортс/кП_ЕХб0ккц4 .
2. ФортитудоЦроаторум. Право значење имена Србин. ИоуТубе видео, 28. јануар 2010.  хттпс://ввв.иоутубе.цом/ватцх?в=Д9ЛфбОа – есо .
3. Константин VII Порфирогенит.  О управљању царством . Приредио Ђула Моравчик. Вашингтон, ДЦ: Дамбартон Оукс, 1967.  https://books.google.ba/books?id=3al15wpFWiMC  (поглавље 32, стр. 153).
4. „Срби се буне.“  Бруклин Дејли Игл , датум непознат.  https://bklyn.newspapers.com/image/685850615/?match=1&terms=serbians%20object .
5. Сеоба Срба у Хрватску . Арцхиве.орг.  хттпс://арцхиве.орг/…/сеобасрбаухрватс…/паге/н3/моде/2уп .
6. Први сематизам Бањалучко…  Сцрибд.  хттпс://ввв.сцрибд.цом/…/Први-Сематизам-Бањалуцко…
7. “Кратак извјештај…” Мирухбосне.  хттпс://мирухбосне.вордпресс.цом/…/кратак-извјестај…/ .
8. Спремић, Момчило.  Деспот Ђурађ Бранковић . Београд: нп, година непозната.
9. “ДР Олга Зиројевић Србима је било боље под Турцима” ИоуТубе видео.  хттпс://ввв.иоутубе.цом/ватцх?в=БК9Дн0тФУЦА .
10. “КАКО СУ СРБИ ПОМОГЛИ ТУРЦИМА У ОСВАЈАЊУ ЦАРИГРАДА!?!” ИоуТубе видео.  хттпс://ввв.иоутубе.цом/ватцх?в=бл0свсБб8тг .
11. Универзитет у Београду, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”.  хттп://убсм.бг.ац.рс/виев.пхп?к =1387&п=0005&е=ф& в=1920 .