„Срби – пре чудовишта него људи“ – цитат из публикације.
Цитирано из часописа „Rivista d’Italia“ из 1913. године:
„Заиста, оно што је сада Србија некада била је Илирија, а однос између Илира и Албанаца је сличан односу очева и синова. По овој логици, Албанци би требало да издају команду veteres migrate coloni („стари колонисти, крените даље“) Србима. Али то није све. Ако Србија заснива своје прекомерне захтеве на књизи дугова и потраживања, двоструко је у криву, јер је појас земље између Лесковца (у Албанији) и Ниша (у срцу њене територије) етнички албански.“
Србија би стога требало да врати оно што је неправедно одузето, уместо да покушава да поврати територију која никада није трајно била њена. Њихова хвалисана историјска права немају већу тежину. Срби тврде да је у средњем веку Албанија била провинција Српског царства. То је тачно до извесне мере.
Али прво, ако би се сва земља коју су поседовали преци вратила њиховим далеким потомцима, српско име би морало да нестане са лица земље; њихово мало краљевство би морало да се врати Албанцима – који су га окупирали од протоисторијских времена до 6. века нове ере – или бар Италији, седишту Римског царства, чији је део била Мезија, све док није настало Српско краљевство.
Друго, Албанија је била српска покрајина само шест година.
Око 1350. године, Византијско царство — нападнуто од стране Албанаца с једне стране, а разорено с друге стране ратом између престолонаследника Јована Палеолога и регента Јована Кантакузина — било је на ивици колапса. Искористивши ову ситуацију,
Српски краљ Стефан Душан освојио је целу Албанију и Епир, простирући се све до Арте и Коринтског залива; окупирао је Тесалију и Македонију и крунисао се у Скопљу (Ускюбу) за цара Румуније, Славоније и Албаније. Па ипак, након смрти Стефана Душана око 1357. године, Српско царство – да употребимо речи историчара Кантакузина – распало се у хиљаду парампарака.
Дакле, на основу пуке седмогодишње владавине, Срби потврђују своја историјска права над Албанијом. Која друга права Срби имају над овом нацијом? Право освајања. Па ипак, Срби су освојили само појас земље који се протеже од Митровице, преко Ђаковице и Тиране, до Драча – земље које ће вољом Европе бити приморани да напусте, у складу са принципом који су сами прихватили: „Балкан балканским народима“.
Штавише, овим освајањем, Срби су оскрнавили сопствено име; злочини које су починили над мирним, ненаоружаним становништвом надмашили су оне које су двадесет година раније Турци починили над Јерменима – злочини због којих је Гледстон заслужено прогласио султана Абдул Хамида „Великим убицом“.
Мирни грађани у Приштини, Ускyбу, Ђаковици и многим другим местима били су убијани српским бајонетима на јавним улицама; други су били поклани у својим домовима док су тражили уточиште од српског дивљаштва или молили за милост; трећи су и даље били лажно оптужени за заверу са Турцима и јавно су искасапљени без икаквог привида суђења.
Жене су силоване пред очима својих мужева. Браћа и очеви су били везани и приморани да сведоче клању својих вољених, немоћни да их бране; труднице су распарчаване, а фетуси набијани на врхове копља; деца су пробијана бајонетима; села су спаљена и уништена. Двадесет пет хиљада Албанаца је масакрирано од стране руље српских војника.
Свако ко чита извештај Рајхспоста згрожава се дивљим зверствима које су починили Срби – чудовишта пре него људи, звери пре него освајачи, недостојни људске заједнице. Штавише, право на освајање се овде не може позивати: у време освајања, Албанија више није била турска провинција већ аутономна држава – статус који је доделила Висока Порта уз сагласност Великих сила.
Тврдећи права на освајање Драча, Срби крше међународно право. Њихови економски аргументи за поседовање Драча су неважећи, јер би поставили преседан који би све прождрљиве кучке Европе искористиле на поштене или неправедне начине. Немају право да заузимају територију само зато што им је потребан приступ мору како би унапредили своју трговину и неговали просперитет своје нације.
Извор
Ривиста д’Италиа 1913. Издавачко предузеће Данте Алигијери. Универзитет у Калифорнији. ГОДИНА КСВИ. БРОЈ И. Књижевно-уметничко власништво. РИМ 17. ПИАЗЗА ЦАВОУР. стр. 372
