Ђојлени (такође аџувани) је био термин који се користио током прве половине 19. века за младе српске мушкарце који су одржавали романтичне и сексуалне везе са османским званичницима и другим богатим османским мушкарцима у Београду. Ови односи могли су да укључују плаћање или финансијску подршку, што их је чинило „проституцијом“. Феномен је документован током периода када је Кнежевина Србија постепено стицала политичку аутономију од Османског царства.
Историчар, социолог и правник Иван Јанковић,[1][2][3] који је истраживао проституцију и сексуалност у Београду током прве половине 19. века користећи архивске изворе, наводи да су богати и истакнути османски мушкарци држали младе српске мушкарце познате као аџуване или ђојлене. Ови младићи су добијали новац и друге облике подршке за своје услуге.[4]
Име и значење
Реч аџуван забележена је у делу Абдулаха Шкаљића из 1966. године Турцизми у српскохрватском језику, где се дефинише као „младић“ и „љубавник“.[5]
Јанковић тумачи ђојле као „омиљени“, односећи се на некога ко је био посебно драг другој особи. У архивским документима које је прегледао, коришћено је неколико термина за трошкове везане за њихово одржавање, укључујући „деци“, „ђојленима“, „даире деци“ и „ђојле-егби“.[4]
Везир из Београда и ђојлени
Према Јанковићу, београдски везир је издржавао неколико ђојлена. О њима се бринуо посебан чиновник чији је положај био упоредив са положајем других старијих чланова везировог домаћинства. Њихово издржавање је било укључено у трошкове везира и његове пратње.[4]
У интервјуу за Радио Слободна Европа/Радио Либерти, Јанковић је ову групу описао као везиров „мушки харем“. Такође је изјавио да су такви односи постојали довољно отворено у Београду да нису нужно били држани у тајности, иако су хомосексуални односи међу хришћанским становништвом били друштвено и правно стигматизовани.[1]
У једном документу који Јанковић цитира наводи се да је кнез Милош Обреновић прекорио тадашњег београдског везира, Хусеин-пашу, што је ноћи проводио пијући и забављајући се са својим аџуванима. Тај израз се појављује и у једном увредљивом писму упућеном Вуку Караџићу, у којем се човек по имену Коста оптужује да је био аџуван београдског пашиног сина.[4]
Документовани случајеви
Јанковић наводи неколико архивских докумената који описују сумњиве или документоване сексуалне везе између младића и османских становника Београда.
Године 1829, једна удовица из Земуна обратила се властима да јој врате сина Јована. Претходно га је послала у Београд да научи занат. Према њеној жалби, Јован је проводио дане и ноћи са Турцима и стекао је знатну количину новца која није потицала од његове породице. Стога је сумњала да је умешан у сексуалну везу.[4]
Године 1842, Ђорђе Лазаревић из Смедерева оптужен је за улазак у Београд без пасоша и дружење са Турцима. Тадашњи документ га је оптуживао да се бави „содомским блудством“ ( содомско блудосмешеније ).[4]
Недељник Време је такође обрађивао ову тему у рецензији Јанковићеве књиге из 2014. године. У њему је аџуван или ђојлен описан као „мушки фаворит“ и напоменуто да та улога може да садржи елемент проституције.[6]
Разлика од других термина
Термине Ђојлени и аџувани не треба мешати са адумима или адумцима , терминима који се односе на евнухе. Евнуси су такође били запослени у османским домаћинствима и харемима, али Јанковић напомиње да су њихови трошкови евидентирани одвојено у савременим рачунима.[4]
Ђојлени су се такође разликовали од кјучека (турски: köçek ), младих мушких плесача који су наступали у женској одећи у османским кафанама и на прославама. Кјучекови наступи су могли имати хомоеротски карактер, али су представљали засебан друштвени и професионални феномен од ђојлена.[4]
Референце
Душан Комарчевић, „Јанковић: Живот проститутки на београдској калдрми у 19. веку“, Радио Слободна Европа/Радио Слобода, 12. август 2017.
Јанковић и Михајловић 2017.
Јанковић, Иван (2015). „Обичне блуднице: Проституција у Београду у првој половини 19. века“. Годишњак за друштвену историју . XXII/2. Филозофски факултет, Универзитет у Београду. ISSN 0354-5318.
Иван Јанковић, „ЛГБТ+ у 19. веку у Србији“, Пешчаник , 9. мај 2017.
Шкаљић 1966, стр. 71.
Васић, Милош: „Проституција код Срба – студија случаја“, Време , 19.02.2014.
Додатно читање
Јанковић, Иван; Михајловић, Вељко (2017). Ката Несиба и коментари . Београд: Фабрика књига. ИСБН 978-86-7718-167-3.
Шкаљић, Абдулах (1966). Турцизми у српскохрватском језику . Сарајево: Свјетлост.
